Кад сам био у Сарајеву

Иво Андрић је негде већ сместио ову причу. Није је именовао насловом, него онако по мери свог талента према људима и догађајима који су обликовали његов литерарни свет, гледао, смислио и записао случај, описао догађај, унео у своје знакове поред пута, хронике и романе.

Можда се овом новинару то поређење Андрићевих тема са овом причом само причинило док је путовао од Београда, Србијом и Босном, до Сарајева с књигом Абдулаха Сидрана „Откуп сирове коже” – симболичног ли наслова!? – у руци.

Да није било овог пута, сада, не би било ни моје приче. И ово је импресија, утисак о виђеном, слушаном, прочитаном у Сарајеву, источном, западном, северном или јужном, али Сарајеву све је једно како га ко назива. Душа града се простире на све стране и Херцеговином и Босном. Кромпири, купус, парадајз и шаргарепа, предмет овог записа, расту диљем овог БХ света, али празни тањири и кувари, то је тема до које се не долази из Београда, него треба стићи на лице места и сазнати: како оклеветати комшије?

Посвађала се два празна, гладна тањира, али им не да трећи тањир да буду сами. Свађа утроје, из политичких и верских разлога, дође му на исто, а и кад нема разлога, нађу га... Кувари не живе са тањирима. Кувају негде другде и шаљу јела сигналима, електронском поштом, телефоном или радијом, а највише воле преко малог екрана.

Један кувар у лику новинара водитеља неке регионалне телевизије, који ко зна кога заступа и чије мисли преноси, пред камерама испитује сељака који гаји купус. Седиш у Сарајеву или било где у домету те ТВ станице у БХ. Гледаш телевизију уживо која избацује гранате и атомске бомбе. Вртиш хотелски екран и видиш: паковање је готово. Пун погодак. Сељаково имање је на земљи подељеној међом која раздваја оне описане празне тањире. Купус и кромпир су лево, а шаргарепа и парадајз десно. Расту као из бајке и с једне и с друге стране замишљене границе. Да, замишљене за нас незнанце, али не и за водитеља – кувара и сељака.

„Који ти је слађи купус”, пита кувар сељака. Овај одговара:

„Право да ти кажем, милији ми је овај купус са наше стране...!”

А што, шеретски пита кувар, као, не разуме одговор на своје сасвим јасно питање.

Сељак, шерет неки такође: „Како да ти кажем, кад је наше наше је, а њихово је њихово...!”

Референдумска загонетка гласи: Ко пита купус где ће да расте!?

Има и независних тањира који одједном искоче и ако их нико није звао, а на једном рекламном паноу ћирилицом су написали, додуше не у Сарајеву, али у БХ на путу од Србије према Сарајеву, у Власеници:

„Боже, тешко теби са нама, какви смо!?”

Није крај приче јер у све треба да укључим и Абдулаха Сидрана кога срећем на јавној сцени у Сарајеву после читања његове књиге чији наслов сам навео на почетку. Свој одбрамбени механизам од ТВ описао је овако:

„Кад год упалим ТВ дневник, одмах заспим... Спавам тачно док трају вести... У том отрову има нечег о чему треба много размишљати...”

О смислу и бесмислу: „... Наше амбиције су да миримо умне људе... Друштво у Босни је функционисало на начин који смо ми сви волели... За мене би живот у тим једноетничким условима био једнак животу у акваријуму, ја такав живот и не сматрам животом...”

„Сарајевска раја”, пита новинар. Сидран: „... Југоносталгичари на порталима... ’Вилсоновци’ – Сарајлије у Америци и Аустралији... Смисао за хумор и на властити рачун... ’Ђе си папак’... Балкан, будућност...? Босанци, Бошњаци... 1992 – 1996... Голем злочин над босанским муслиманима... Брисање меморије... Сваки рат овде је импортован изван Босне... Ми не дамо да нам се уруше пријатељства која су постојала... Не дамо да нам се уништава будућност...”

Госпођа Фети Кафеџић, која слуша овај разговор додаје: „... Да живимо и стварамо заједно, а не само једни поред других, јер заборав кога ови неки нови хоће да ми у својим успоменама заборавимо и оне најмилије пријатеље и познанике. Ја то нисам прихватила, јер само прихватање да заборавимо, тог нечега што нам је дало лепоту наше младости, учинило би нас ’живим мртвацем’.”

Референдум за купус, заиста би било најбоље решење: Купусу, где волите да растете код нас или код њих. Да ли би се са овим референдумом сложио Иво Андрић?! Да га питамо.

Не зна човек. Јавни градски превоз између Пала и Сарајева не постоји. Нема границе, проток је слободан као да рата никада није било. А кувари раде, месе и пакују. Баш их брига за празне тањире.

Уредник портала „Архив Симић”

(Цео разговор са А. Сидраном може се чути на порталу „Архив Симић”)