Без тврде линије

Изјаве које су ових дана поново обузимале пажњу јавности Србије о томе да НАТО прави државу на Балкану и позиви да он од тога одустане немају ону тежину која им се придаје на први поглед. Реч је о томе да је сама структура владајуће коалиције, на коју је ДСС пристао, таква да искључује било какву оштрију стратегију одбране Космета, па се у влади у којој ДС има већину изјаве министара ДСС не могу преточити у дела. Речи које не прате дела, или их прате дела супротна речима, саме по себи, не значе много.

Тврда линија оштре одбране Косова могла се применити да су, уместо формирања владе ДСС и ДС, одржани поновљени избори, које је међународна јавност тада најављивала као "косовске изборе", и на које је ДСС могла изаћи у проширеној коалицији са Г17 плус и СПО. Да је то учинила, ДСС је могла поново формирати мањинску владу засновану на искључивој мисији одбране Космета. Поготово је то било политички могуће јер је у то време у јавности још била свежа афера "Гузенбауер", због које је и Леон Којен иступио из Тадићевог тима. То би онда била доследна политика, којој би приличиле тврде изјаве какве сада дају функционери ДСС.

Сада, када је у "5 до 12" склопљен брак из рачуна наочиглед запрепашћене јавности пред тв екранима, и када кључне "косовске" ресоре држи ДС, изјаве против НАТО су празна прича која се не може озбиљно схватити.

Министар Расим Љајић је проценио да би евентуално једнострано признање Косова могло оборити владу. Питање је шта је за Србију добро. Облаци који су се надвили над земљу у политичком, еколошком, економском и животном смислу само се можда најочигледније одражавају на питању губитка територије, али њихови корени су шири и сежу у начин на који се народ опредељује и на политички етос

Хегел је давно изрекао ту фамозну фразу да сваки народ заслужује власт какву има, а исти тај Хегел је у својој филозофији историје правио разлику између "историјских" и "неисторијских" народа, при чему је, као снажно германски опредељен мислилац, сматрао да Словени спадају у неисторијске народе. У његовој систематизацији, неисторијски народи немају капацитет за изградњу политичког система који може да установи значајне токове глобалне историје.

С једне стране, данас би се Хегелов став подвргао беспоштедној критици као дискриминаторски, па чак и расистички. С друге стране, пошто у време немачког идеализма није било политичке коректности у данашњем смислу, остаје нам да се запитамо о стварним Хегеловим мотивима. Када се погледа функционисање власти у Србији у последњих педесет година, види се управо специфична имплозија управљања, кроз сталну борбу за одржање на власти уз жртвовање основних принципа управљања.

Косово и Метохија су у том смислу нека врста ултимативног теста принципа. Судбина покрајине која је за Србију много више од територије показаће шта је основна мотивација за власт. Љајићева процена се темељи на добродушној претпоставци да обе странке у власти имају принципе од којих неће одступити: ДС има евроатлантске интеграције, а ДСС одбрану Косова и Метохије као приоритете. Ако те две групе приоритета дођу у сукоб, а оне су све више, нажалост, у сукобу, логична последица би била да дође до нових избора.

Ако је Љајић у праву, онда би испало да Хегел није у праву. А то би, у суштини, било сјајно са тачке гледишта морала у политици и наде за стварну изградњу једне озбиљне српске политичке елите некада у будућности.

Научни саветник у Институту за
међународну политику и привреду