Bez tvrde linije

Izjave koje su ovih dana ponovo obuzimale pažnju javnosti Srbije o tome da NATO pravi državu na Balkanu i pozivi da on od toga odustane nemaju onu težinu koja im se pridaje na prvi pogled. Reč je o tome da je sama struktura vladajuće koalicije, na koju je DSS pristao, takva da isključuje bilo kakvu oštriju strategiju odbrane Kosmeta, pa se u vladi u kojoj DS ima većinu izjave ministara DSS ne mogu pretočiti u dela. Reči koje ne prate dela, ili ih prate dela suprotna rečima, same po sebi, ne znače mnogo.

Tvrda linija oštre odbrane Kosova mogla se primeniti da su, umesto formiranja vlade DSS i DS, održani ponovljeni izbori, koje je međunarodna javnost tada najavljivala kao "kosovske izbore", i na koje je DSS mogla izaći u proširenoj koaliciji sa G17 plus i SPO. Da je to učinila, DSS je mogla ponovo formirati manjinsku vladu zasnovanu na isključivoj misiji odbrane Kosmeta. Pogotovo je to bilo politički moguće jer je u to vreme u javnosti još bila sveža afera "Guzenbauer", zbog koje je i Leon Kojen istupio iz Tadićevog tima. To bi onda bila dosledna politika, kojoj bi priličile tvrde izjave kakve sada daju funkcioneri DSS.

Sada, kada je u "5 do 12" sklopljen brak iz računa naočigled zaprepašćene javnosti pred tv ekranima, i kada ključne "kosovske" resore drži DS, izjave protiv NATO su prazna priča koja se ne može ozbiljno shvatiti.

Ministar Rasim Ljajić je procenio da bi eventualno jednostrano priznanje Kosova moglo oboriti vladu. Pitanje je šta je za Srbiju dobro. Oblaci koji su se nadvili nad zemlju u političkom, ekološkom, ekonomskom i životnom smislu samo se možda najočiglednije odražavaju na pitanju gubitka teritorije, ali njihovi koreni su širi i sežu u način na koji se narod opredeljuje i na politički etos

Hegel je davno izrekao tu famoznu frazu da svaki narod zaslužuje vlast kakvu ima, a isti taj Hegel je u svojoj filozofiji istorije pravio razliku između "istorijskih" i "neistorijskih" naroda, pri čemu je, kao snažno germanski opredeljen mislilac, smatrao da Sloveni spadaju u neistorijske narode. U njegovoj sistematizaciji, neistorijski narodi nemaju kapacitet za izgradnju političkog sistema koji može da ustanovi značajne tokove globalne istorije.

S jedne strane, danas bi se Hegelov stav podvrgao bespoštednoj kritici kao diskriminatorski, pa čak i rasistički. S druge strane, pošto u vreme nemačkog idealizma nije bilo političke korektnosti u današnjem smislu, ostaje nam da se zapitamo o stvarnim Hegelovim motivima. Kada se pogleda funkcionisanje vlasti u Srbiji u poslednjih pedeset godina, vidi se upravo specifična implozija upravljanja, kroz stalnu borbu za održanje na vlasti uz žrtvovanje osnovnih principa upravljanja.

Kosovo i Metohija su u tom smislu neka vrsta ultimativnog testa principa. Sudbina pokrajine koja je za Srbiju mnogo više od teritorije pokazaće šta je osnovna motivacija za vlast. Ljajićeva procena se temelji na dobrodušnoj pretpostavci da obe stranke u vlasti imaju principe od kojih neće odstupiti: DS ima evroatlantske integracije, a DSS odbranu Kosova i Metohije kao prioritete. Ako te dve grupe prioriteta dođu u sukob, a one su sve više, nažalost, u sukobu, logična posledica bi bila da dođe do novih izbora.

Ako je Ljajić u pravu, onda bi ispalo da Hegel nije u pravu. A to bi, u suštini, bilo sjajno sa tačke gledišta morala u politici i nade za stvarnu izgradnju jedne ozbiljne srpske političke elite nekada u budućnosti.

Naučni savetnik u Institutu za
međunarodnu politiku i privredu