Радикално прилагођавање

„Шешељ је одличан кловн”. Овако је Милан Парошки (НС) са скупштинске говорнице „оценио” рад лидера Српске радикалне странке и њеног јединог посланика у првом вишестраначком сазиву Народне скупштине Србије. Парошки никада више није сео у посланичку клупу, а у последњих пет година радикали су најбројнији у парламенту и ниједно важно државно питање се не решава без договора с њима. Да стигну довде где су сад, „помогле” су све досадашње бивше власти, својим грешкама, али и радикали сами, прилагођавањем понашања датим околностима.

Кандидујући „безименог” човека на допуниским изборима у Раковици за попуну упражњеног посланичког места у Народној скупштини Србије, после смрти књижевника Миодрага Булатовића, и не водећи готово никакву кампању за њега, социјалисти су 1991. године, практично, „увели” Војислава Шешеља, председника тек основане Српске радикалне странке, у парламент. Демократска странка, чијег кандидата, књижевника Борислава Пекића је победио на изборима, као ни тадашњи опозиционари још нису стигли да се опораве од шока што је „човек, који је до јуче са глоговим коцем обилазио Титов гроб”, победио нашег великог писца, а Шешељ је већ својим дискусијама, убирао громогласне аплаузе социјалиста у парламенту.

Речник, углавном, није бирао, а мета су му били опозиционари. И они су њега „чашћавали” разноразним именима из животињског света, а почетак рата у Хрватској Шешељу је дао крила. Данас су неке од његових дискусија у парламенту, попут оних о камионима и возовима, којима ће, „са сендвичом у руци”, иселити Хрвате из Војводине, тема у Хашком трибуналу, где му се суди. Те дискусије су биле награђиване аплаузима у парламенту, баш као и прича о томе да „још није касно да оружано интервенишемо у Македонији, пошаљемо две-три дивизије да прошетају, сви ће да се испрепадају.” Шешељ је то испичао кроз смех, смејала се и већина социјалиста и аплаудирала. Упозорење Зорана Лилића, шефа посланичке групе СПС-а, да „Скупштина није место за заговарање ратних опција, а ко има смисла за хумор нека иде негде друго”, није умирило социјалисте. Ови аплаузи Шешељу били су тема састанка посланичког клуба СПС-а и жестоке свађе, а упозорења да би аплаудирање Шешељу социјалисти могли скупо да плате на изборима, није имао ко да чује.

Нема владе без избора

Међутим, кад су у априлу 1992. године почели договори о ванредним парламентарним изборима, тадашња опозиција заговарала је идеју да влада одмах поднесе оставку и да се формира „влада парламентарног јединства до избора”, Шешељ је био категорично против- „ то би било још горе,јер би се у владу пренеле све свађе из парламента.” Он је тада предлагао да влада буде реконструисана, „тако што би у њу ушли паметни и надстраначки људи попут Добрице Ћосића, Матије Бећковића, Василија Крестића, Данка Поповића, Милорада Павића, њима се нема ништа замерити, а при том, уз извињење представницима владе, нису анонимуси.”

Биће убудуће још много пута предлагано формирање „кризне владе” и „прелазне владе”, прелазна је била и формирана 2000., али радикали никада нису били за таква решења, нити су у поменуту прелазну владу ушли. Константа у њиховој политици од 1991. до данас јесте да нема владе без избора.

Оних погрешних аплауза, социјалисти ће се сетити после ванредних парламентарних избора у децембру 1992. године, када су добили само 101 посланика, а СРС 73. Тада је на политичку сцену ступио Томислав Николић, Шешељ се преселио у Савезну скупштину, а Николић је постао шеф посланичке групе у српском парламенту. Николић је имао потпуно другачији наступ од Шешеља и његове дискусије су, углавном, праћене апсолутном тишином у сали. Није баш био срећан због одлуке да радикали подрже мањинску владу социјалиста на челу са Николом Шаиновићем, ништа више ентузијазма није показао ни када је објашњавао да радикали неће гласати за њену смену, када се о томе, на иницијативу опозиције, расправљало у јуну ’93. године, али је са задовољством орочио подршку на три месеца. У октобру су радикали поднели захтев за смену владе, али нису баш наишли на подршку остале опозиције, која им је , па је опет било предлога о формирању кризне владе, да би на крају Слободан Милошевић, председник Србије, распустио скупштину и расписао изборе.

Сарадња са ДС и ДСС

(/slika2)То је била кампања у којој су социјалисти „пуцали” из свих оружја по радикалима, опужујући их, између осталог, за ратне злочине, наводећи да су им „посланици заједно дужили 160 година робије”. После такве кампање, радикали су могли бити задовољни са 39 освојених мандата. Али, ово искуство их је, међутим, приближило осталој опозицији, па су у сазиву из 1994. године имали много заједничких акција са ДС-ом и ДСС-ом, заједно су напуштали скупштину због гласања дуплим картицама, због крађе мандата, укидања ТВ преноса... Никад, међутим, опозиционари, укључујући и радикале, нису, а имали су прилике, могли да се договоре да формирају владу. И није разлог био то што би радикали били неприхватљиви за свет, просто, социјалисти су увек успевали да у опозиционим редовима нађу савезнике. Захваљујући, Новој демократији, која је у парламент ушла на листи СПО-а, социјалисти су мирно владали од 1994. све до избора 1997. године. Социјалисти и радикали су коалициону владу формирали 1998. године, осим СПО-а друге опозије није било, а СПО је ушао у владу на савезном нивоу кад је почело бомбардовање наше земље.

У сваком новом сазиву, показивали су другачије лице, онакво какво су хтели. Шешељ је задржао свој стил понашања, Николић је створио свој имиџ, а његов стил није био чупање микрофона, али су све приче о меким и тврдим радикалима биле само приче. Многи су склони да, после дефинитивног разлаза Маје Гојковић, градоначелника Новог Сада са радикалима, кажу како се она одувек разликовала. Њој се, некако заборавило, да је, на пример, с поносом истицала свој боравак на фронту, да је и она објашњавала како је велика Србија сан који мора бити остварен и да је тврдила како је то што је Шешељ пљунуо Радомана Божовића у савезном парламенту било апсолутно оправдано. Шешељ је, иначе, због тога завршио у затвору.

Како се мењала Маја Гојковић, мењали су се и други, али има ствари у којима су остали доследни. Никада нису учествовали у крађи мандата, ниједан посланик неке друге странке није могао прећи у СРС и у мираз донети посланички мандат друге странке. Никада нису пристајали на то се забрани рад неке странке и само зато није збарањен рад СПО-а, јер су одбили да подрже социјалисте у тој намери, а захваљујући њима није донет ни чувени ЈУЛ-ов закон о тероризму, чији циљ је био хапшење свакога ко се усуди да критикује режим. Али, су свакога ко у некој страној земљи критикује власт проглашавали за издајника, „јер се режим може нападати у својој земљи, а никако у туђој.” Са светом треба сарађивати, али не може нико да бира власт у Србији, „нисмо ми банана република”, хорски су понављали.

Уздржаност без ометања

(/slika3)Прва постпетооктобарска власт, властитим грешкама, нарочито понашањем у српском парламенту, вратила је радикале на велика врата на политичку сцену. Био је то сазив у коме се није знало колико парламент има посланика и у којем је, према припадницима бившег режима све било дозвољено. Ни то што је Наташа Јовановић полила водом Наташу Мићић, председника скупштине, како се испоставило, није утицало на бираче, па је 2003. године, гласовима грађана СРС је постала највећа парламентарна странка у Србији. Носилац листе био је Војислав Шешељ, који је тада већ неколико месеци био хашки притвореник.

У изборним кампањама и за парламентарне изборе и за градоначелнике Београда и Новог Сада, нагласак је био на сарадњи са свима, Маја Гојковић је победила, а Александар Вучић је за мало изгубио изборе. У парламент су стигла 82 радикала.

У новом скупштинском сазиву, у којем је владала потпуно другачија атмосфера, радикали су се укључили у рад парламента, али и ушли у нашу делегацију за Парламентарну скупштину Савета Европе и од тада упорно понављали да они немају ништа против уласка у Европску унију, али су против тога да нам отуд стижу ултиматуми. Тад нам је на врату била само несарадња са Хашким трибуналом. Да подсетимо, скупштина је донела резолуцију о нашем путу у ЕУ, а радикали су, из поменутих разлога, рекли да не могу да гласају за то, могу да буду уздржани, али „изаћи ћемо из сале, па нека буде једногласно донета.” Тако је и било. Иначе, Томислав Николић и Драган Тодоровић, су уредно скинули беџеве са ликом свог лидера, када им је речено да с њима не могу у салу за заседање Парламентарне скупштине Савета Европе и више их нису носили у Стразбур. Учествовали су у свим договорима и у доношењу новог Устава.

У кампањи за прошлогодишње парламентарне имали су исту причу о сарадњи са „Истоком и Западом” и опет одлично прошли-добили су више гласова, али један посланички мандат мање. У овом сазиву су, чак, и са својим најљућим политичким непријатељима, Демократском странком, у потпуној тишини радили на законима за локалне изборе и захваљујући том договору закони су усвојени. О подршци јединственој државној политици за Космет је већ све речено, а какве ће резултате радикали остварити на предстојећим изборима до којих је дошло, пре свега, због нејединства у владајућој коалици по питању Космета и евроинтеграција - видећемо 11. маја.