Аналитичари као лаици

Брзи развој науке у модерном свету утемељен је на подели на посебне научне дисциплине, унутар којих се унапређивала епистемологија, научна теорија, методологија, истраживачке технике итд. Огромно – и стално убрзано растуће – научно знање претвара научника у специјалисту, који више не може целовито да прати ни развој властите дисциплине. А за проучавање било ког сложенијег проблема морају се окупити екипе стручњака, најчешће различитих специјалности. Наравно, овакво уситњавање морало се суочити и са критиком, која – укратко – оправдано тврди да претерано уска дисциплинарност, барем у друштвеним наукама, најчешће води до губљења из вида суштинских питања. Ипак, ни критичари који позивају на превазилажење граница дисциплина у науци не поричу неизбежност, па ни достигнућа, дисциплинарног развоја.

Када је, пак, реч о развоју модерног друштва, исто је тако одавно познато да се он темељи на напредовању научног сазнања. Ауторитет науке у нашем је времену тако нарастао, да се за већину јавних исказа тражи нека научно-истраживачка подлога: једноставно, јавна тврдња која се не позива на научне налазе, одмах се чини недовољно утемељеном. Наравно, поље у којем се данас превасходно износе јавне тврдње јест бескрајни простор масовних медија. Повежу ли се међусобно два исказа – онај о сложености модерне науке, и о настојању да се њена достигнућа упрегну у свакодневни јавни говор – одмах постају јасне тешко савладиве тешкоће на које обе стране, наука и медији, наилазе, у покушају да се непосредно сусретну. Сложена научна сазнања преваљују дугачак пут да би доспела до широке јавности, бивајући превођена, прво, у веома упрошћену популаризацију, а затим у карикатуралну тривијализацију. Масовни медији, пак, стално су у потрази за водичима на том путу, који ће ауторитетом премостити јаз између тривијализације, која се по правилу нуди јавности, и научних сазнања у која лаичке представе настоје да се преруше.

У кретању између науке и јавних здраворазумских тривијализација – које скоро увек завршава у слепој улици – у последње време чини се као да је пронађен спасоносан путоказ – у особи тзв. аналитичара. Појам "аналитичара" треба, у основи, да укаже на два својства. Прво, да је реч о особи која поседује специфична знања, релевантна за појаве о којима пише (говори итд.), другим речима да је то особа која барем једном ногом чврсто стоји на пољу науке (чиме се потврђује утемељеност њених исказа), али је и спремна да своју стручност прилагоди потребама нестручњака, говорећи њима разумљивим језиком. И друго, да је – управо због свог научног исходишта – објективна у тумачењу појава, што пре свега код нас значи: политички непристрасна. Такав појам аналитичара свесрдно су прихватиле обе стране: медијски посленици, јер им даје могућност да – користећи саговорнике који су представљени као "аналитичари" – своје текстове (емисије итд.) представе као објективне ("научно утемељене"); али и бројни "специјалисти", првенствено зато што им отвара широк приступ медијима. Ова наизглед обострана корист – задовољавање незаситне глади медија за привидном објективизацијом своје обраде стварности, и ништа мање глади савременог човека да, путем медија, доспе "у средиште" јавности – у суштини производи изузетно штетне последице, и за јавност и за науку. Које су то, најкраће речено, штетне последице?

Пођимо од назива: сам термин аналитичар је, у ствари, (намерно!) испражњен од садржаја. Претендујући да упућује на стручност, он замагљује суштински облик модерне стручности, а то је специјализација. Укратко, аналитичар се може бавити било чиме, а то значи свим и свачим (што највећи број активних "аналитичара" и чини). Тако се данас, као "политички аналитичари", појављују политиколози, социолози, али и психолози, статистичари, математичари и – не на последњем месту – новинари (који сами себи додељују, наводно, "више" звање). Овим се нипошто не жели рећи како се на тај начин припадници других струка мешају, нпр., у "послове" социолога или политиколога (јер, као што је поменуто, ни ове професије не осигуравају увид у целокупну област савремене политике, или друштва). Напротив, у демократском друштву сваки појединац je не само слободан већ и обавезан да учествује у јавној расправи о јавним проблемима. Невоља је у томе што се, скривен титулом аналитичара, лични (и у основи лаички) став представља као да је утемељен на научним знањима и објективан (непристрастан).

Наравно, широка публика тако се доводи у заблуду, али не само тиме што јој се став неког појединца настоји представити као научно-истраживачки потврђена хипотеза. Много је опасније, барем по науку, то што се на тај начин озбиљно дерогира сам друштвени статус науке. Наиме, "аналитичка" пристрасност лако се и брзо утврђује. Али, заједно с њом, у представама публике проблематично постаје и само научно сазнање: ако полуупућени социолози, филозофи или политиколози (да не говорим о статистичарима или математичарима) тривијализују и пристрасно "анализирају" јавне проблеме, прво што ће шира публика закључити јесте да је научно сазнање (о друштву) по себи тривијално и сваком непосредно доступно, а одмах затим и да је необјективно и погрешно. Настојање да се јавна расправа на тај начин – увођењем у њу научних сазнања – објективизира, као последицу има подривање јавног статуса науке као објективног (а то значи и високо професионализованог) метода стицања знања.

За ово су, наравно, најодговорнији (све бројнији) појединци који се користе покривалом "аналитичара". Ако је реч о онима који се баве (неком) науком, најмање што се од њих може очекивати, када учествују у јавној расправи, јесте да се експлицитно одреде: чине ли то као "професионалци", или као заинтересовани грађани – лаици. Људи из медија би, пак, могли да се барем елементарно обавесте о појави о којој извештавају, тако да знају да ли као саговорника имају професионалца или лаика, заинтересованог за проблем, или за медијско представљање.

Социолог, професор на Филозофском факултету у Београду