Analitičari kao laici

Brzi razvoj nauke u modernom svetu utemeljen je na podeli na posebne naučne discipline, unutar kojih se unapređivala epistemologija, naučna teorija, metodologija, istraživačke tehnike itd. Ogromno – i stalno ubrzano rastuće – naučno znanje pretvara naučnika u specijalistu, koji više ne može celovito da prati ni razvoj vlastite discipline. A za proučavanje bilo kog složenijeg problema moraju se okupiti ekipe stručnjaka, najčešće različitih specijalnosti. Naravno, ovakvo usitnjavanje moralo se suočiti i sa kritikom, koja – ukratko – opravdano tvrdi da preterano uska disciplinarnost, barem u društvenim naukama, najčešće vodi do gubljenja iz vida suštinskih pitanja. Ipak, ni kritičari koji pozivaju na prevazilaženje granica disciplina u nauci ne poriču neizbežnost, pa ni dostignuća, disciplinarnog razvoja.

Kada je, pak, reč o razvoju modernog društva, isto je tako odavno poznato da se on temelji na napredovanju naučnog saznanja. Autoritet nauke u našem je vremenu tako narastao, da se za većinu javnih iskaza traži neka naučno-istraživačka podloga: jednostavno, javna tvrdnja koja se ne poziva na naučne nalaze, odmah se čini nedovoljno utemeljenom. Naravno, polje u kojem se danas prevashodno iznose javne tvrdnje jest beskrajni prostor masovnih medija. Povežu li se međusobno dva iskaza – onaj o složenosti moderne nauke, i o nastojanju da se njena dostignuća upregnu u svakodnevni javni govor – odmah postaju jasne teško savladive teškoće na koje obe strane, nauka i mediji, nailaze, u pokušaju da se neposredno susretnu. Složena naučna saznanja prevaljuju dugačak put da bi dospela do široke javnosti, bivajući prevođena, prvo, u veoma uprošćenu popularizaciju, a zatim u karikaturalnu trivijalizaciju. Masovni mediji, pak, stalno su u potrazi za vodičima na tom putu, koji će autoritetom premostiti jaz između trivijalizacije, koja se po pravilu nudi javnosti, i naučnih saznanja u koja laičke predstave nastoje da se preruše.

U kretanju između nauke i javnih zdravorazumskih trivijalizacija – koje skoro uvek završava u slepoj ulici – u poslednje vreme čini se kao da je pronađen spasonosan putokaz – u osobi tzv. analitičara. Pojam "analitičara" treba, u osnovi, da ukaže na dva svojstva. Prvo, da je reč o osobi koja poseduje specifična znanja, relevantna za pojave o kojima piše (govori itd.), drugim rečima da je to osoba koja barem jednom nogom čvrsto stoji na polju nauke (čime se potvrđuje utemeljenost njenih iskaza), ali je i spremna da svoju stručnost prilagodi potrebama nestručnjaka, govoreći njima razumljivim jezikom. I drugo, da je – upravo zbog svog naučnog ishodišta – objektivna u tumačenju pojava, što pre svega kod nas znači: politički nepristrasna. Takav pojam analitičara svesrdno su prihvatile obe strane: medijski poslenici, jer im daje mogućnost da – koristeći sagovornike koji su predstavljeni kao "analitičari" – svoje tekstove (emisije itd.) predstave kao objektivne ("naučno utemeljene"); ali i brojni "specijalisti", prvenstveno zato što im otvara širok pristup medijima. Ova naizgled obostrana korist – zadovoljavanje nezasitne gladi medija za prividnom objektivizacijom svoje obrade stvarnosti, i ništa manje gladi savremenog čoveka da, putem medija, dospe "u središte" javnosti – u suštini proizvodi izuzetno štetne posledice, i za javnost i za nauku. Koje su to, najkraće rečeno, štetne posledice?

Pođimo od naziva: sam termin analitičar je, u stvari, (namerno!) ispražnjen od sadržaja. Pretendujući da upućuje na stručnost, on zamagljuje suštinski oblik moderne stručnosti, a to je specijalizacija. Ukratko, analitičar se može baviti bilo čime, a to znači svim i svačim (što najveći broj aktivnih "analitičara" i čini). Tako se danas, kao "politički analitičari", pojavljuju politikolozi, sociolozi, ali i psiholozi, statističari, matematičari i – ne na poslednjem mestu – novinari (koji sami sebi dodeljuju, navodno, "više" zvanje). Ovim se nipošto ne želi reći kako se na taj način pripadnici drugih struka mešaju, npr., u "poslove" sociologa ili politikologa (jer, kao što je pomenuto, ni ove profesije ne osiguravaju uvid u celokupnu oblast savremene politike, ili društva). Naprotiv, u demokratskom društvu svaki pojedinac je ne samo slobodan već i obavezan da učestvuje u javnoj raspravi o javnim problemima. Nevolja je u tome što se, skriven titulom analitičara, lični (i u osnovi laički) stav predstavlja kao da je utemeljen na naučnim znanjima i objektivan (nepristrastan).

Naravno, široka publika tako se dovodi u zabludu, ali ne samo time što joj se stav nekog pojedinca nastoji predstaviti kao naučno-istraživački potvrđena hipoteza. Mnogo je opasnije, barem po nauku, to što se na taj način ozbiljno derogira sam društveni status nauke. Naime, "analitička" pristrasnost lako se i brzo utvrđuje. Ali, zajedno s njom, u predstavama publike problematično postaje i samo naučno saznanje: ako poluupućeni sociolozi, filozofi ili politikolozi (da ne govorim o statističarima ili matematičarima) trivijalizuju i pristrasno "analiziraju" javne probleme, prvo što će šira publika zaključiti jeste da je naučno saznanje (o društvu) po sebi trivijalno i svakom neposredno dostupno, a odmah zatim i da je neobjektivno i pogrešno. Nastojanje da se javna rasprava na taj način – uvođenjem u nju naučnih saznanja – objektivizira, kao posledicu ima podrivanje javnog statusa nauke kao objektivnog (a to znači i visoko profesionalizovanog) metoda sticanja znanja.

Za ovo su, naravno, najodgovorniji (sve brojniji) pojedinci koji se koriste pokrivalom "analitičara". Ako je reč o onima koji se bave (nekom) naukom, najmanje što se od njih može očekivati, kada učestvuju u javnoj raspravi, jeste da se eksplicitno odrede: čine li to kao "profesionalci", ili kao zainteresovani građani – laici. Ljudi iz medija bi, pak, mogli da se barem elementarno obaveste o pojavi o kojoj izveštavaju, tako da znaju da li kao sagovornika imaju profesionalca ili laika, zainteresovanog za problem, ili za medijsko predstavljanje.

Sociolog, profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu