Оптужени, бранилац и сведок

Војислав Шешељ се у судници Хашког трибунала у пролеће 2003. године прво појавио у улози оптуженог (за прогоне на политичкој, расној и верској основи, депортацију, убиство, мучење, пљачку јавне и приватне имовине и окрутно поступање у Хрватској, Босни и Херцеговини и делу Војводине од 1991. до 1993. године), затим, у лето 2004, у улози сведока одбране на суђењу Слободану Милошевићу, да би му тек 2007. године судије признале и статус браниоца на сопственом суђењу.

Претходно је, деведесетих година, упорно тражио холандску визу и нудио се да добровољно седне на клупу за оптужене, али је хашко тужилаштво било глуво за те његове аспирације све док у зиму 2002. године није показао да се на велика врата враћа у политички живот Србије, односно да је у стању да освоји милион гласова на изборима. У Београду се шушкало да му је власт „помогла” да стигне на хашку оптужницу, суфлирајући Карли дел Понте да га овим путем уклони с политичке сцене Србије.

Он сам сматра да му суде за вербални деликт: „Кад погледате природу оптужнице, мени ће се овде судити за грозне ратне злочине које сам наводно починио говором мржње, промовишући своју националистичку идеологију на коју сам поносан...”

Тужитељка Кристина Дал описала је лидера Српске радикалне странке као „фанатика, аутократу који влада челичном руком и виче како би и тако показао да је главни”.

(/slika2)А да Шешељ заиста игра водећу ролу у овој хашкој представи, показују и муке на које је ставио Међународни кривични суд за ратне злочине на подручју бивше Југославије. Откада се пре пет година добровољно предао, постављао је пред трибунал бројне захтеве од којих су му многи испуњени: инсистирао је да се сам брани, тражио је да му оптужницу с хрватског преведу на српски (нису му били јасни термини „точка”, „опћина”, „обрана”, „сурадња”), дугачке поднеске (један је имао 300 страна) пуне вулгарних израза писао је руком, јер се бојао да ће га од компјутера ударити струја, захтевао је изузеће немачког судије Волфганга Шомбурга зато што „Немци не воле Србе”, као и председника суда Теодора Мерона којег је сматрао „експонентом ционистичке политике”, жалио се и на судијску одећу која га подсећа на католичку инквизицију. Као доказе одбране донео је у судницу 80 својих књига, а тражи и да му тужилаштво достави 207.000 страна докумената за које тврди да су за њега потенцијално ослобађајући. За измирење дуга према правном тиму, за период од фебруара 2003. до краја 2006. године, од трибунала је тражио 6,4 милиона долара. Секретаријат суда још отеже са исплатом ових средстава, за коју поставља разне претходне услове које Шешељ неће да испуни.

Хашки суд је четири пута мењао оптужницу против Шешеља, на почетак суђења се чекало 45 месеци, а онда, после Шешељевог штрајка глађу, још годину дана. Суђење је, наиме, почело 27. новембра 2006. године, трајало је два дана и то без оптуженог у судници који је у то време штрајковао глађу, тражећи укидање рестриктивних мера приликом посета породице, укидање одлуке о именовању браниоца у приправности и да му документа достављају на папиру и на српском језику. У покушају да поврати пољуљани кредибилитет, трибунал је прихватио Шешељеве захтеве, док је његово 28-дневно гладовање, започето три дана по расписивању парламентарних избора у Србији на којима је био носилац листе СРС-а, тумачено као део изборне кампање радикала. За његов случај забринуле су се тада и међународне организације за заштиту људских права, а касније је и судија Жан Клод Антонети признао да је „Војислав Шешељ био приморан на штрајк глађу да би остварио права која му припадају”. Тврдећи да Шешељ своје наступе користи за политичке говоре, суд је на сваки начин покушавао да га изолује, па му је тако у два наврата дозвољавао комуникацију само с члановима уже породице и правним саветницима.

Процес је настављен 7. новембра прошле године када је оптужени изјавио да жели своју идеологију да учини бесмртном и за себе затражио најстрожу казну зажаливши што трибунал не предвиђа смртну казну.

Лидер радикала наставио је одбрану поигравајући се сведоцима тужилаштва који су у унакрсном испитивању, суочени са Шешељевом доминацијом, били толико збуњени да су им и рутинска питања о месту, години или држави рођења представљала проблем.

Сведочење америчког социолога Ентонија Обершала, стручњака за говор мржње и ратну пропаганду, Шешељ је оценио као прилог сопственој одбрани, па је на крају рекао да му је жао што пре тужилаштва није пронашао овог сведока, док је другог, Ива Томића, француског професора славистике и аутора извештаја о Идеологији Велике Србије у 19. и 20. веку, прогласио нестручним. Мали инцидент, окончан кратким прекидом процеса, догодио се када је, противно правилима суда, Горан Стопарић, некадашњи припадник паравојне јединице „шкорпиони”, у току сведочења добио СМС од Наташе Кандић, директорке Фонда за хуманитарно право.

Снимак Шешељевог суђења емитује Радио-телевизија Србије, а СРС је од јавног сервиса тражио директан пренос процеса приложивши уз захтев потписе више од милион грађана.

А. М.