Смрдибубе свуда око нас

Има их свугде – на зидовима, терасама, по плафонима, подовима, ћошковима... Чим отворимо прозоре, у собу улеће нова тура смрдибуба. Не знамо како да их се отарасимо јер су брзе и зачас се увуку унутра. Срећом, нису опасне. Ових дана није лако пољопривредницима и ратарима – ови инсекти, посебно одређена врста стенице поврћа, све више се хране гајеним биљкама, а највише парадајзом.

Сви заједно имају исту муку – мале зеленкасто-смеђе бубе за собом остављају непријатан мирис, али и оштећују плодове пред бербу који због штета немају никакву тржишну вредност. 

У Заводу за биоциде и медицинску екологију поручују да се сваке године, а посебно у септембру и октобру, суграђани жале на најезду смрдибуба у домаћинствима.

– Због климатских промена и повећања влажности претходних дана, смрдибубе су сада практично свуда око нас. Чим мало захладни, а ноћи и јутра постану свежији, оне би да нађу топлије скровиште, па улазе и у станове. Смрдибуба има буквално свугде, у сваком крају Београда, а не само поред ливада, паркова, река, канала и шума, као што смо обично навикли када је реч о инсектима – открива др Иван Алексић, из Завода за биоциде.

Срећом, ове зеленкасте бубице ипак нису опасне за људе, а њихова најезда је краткотрајна. Ову врсту још зову и „смрдљиви мартин”, а познате су по томе што воле топлије просторе. Њихова најезда траје у два наврата годишње – најпре у пролеће, али је највећа у јесен, када се пред хладноћом бубе поновно склањају у топлија затворена складишта, с воћем и поврћем, а неретко залутају и у станове. У самоодбрани, кад су узнемирене, бубе испуштају секрет непријатног мириса, па им је народ зато и одредио сликовито име. Управо секрет, додаје Алексић, служи смрдибубама као одбрана од предатора којима на тај начин стављају на знања да су неукусне.

Улогу штеточине смрдибубе на себе преузимају само када је у питању поврће. Најчешће се, откривају ратари, закаче за парадајз, краставац и паприку, али у Институту „Тамиш” подсећају да је највећи проблем мали избор препарата ефикасних у сузбијању ове штеточине.

– Да би се стеницама стало на пут потребно је поновити релативно велики број третмана, али се и тада ипак не дешава их не буде у усеву. За потпуну контролу потребно је комбиновати биолошке и хемијске мере борбе, али првенствено на основу биологије штеточине. Осим на парадајзу, паприци и краставцу, јављају се и на соји, пасуљу и боранији. Оштећују плодове пред бербу који услед тога немају никакву тржишну вредност. То раде тако што усним апаратом за бодење и сисањем наносе убоде на покожици плода – објашњава Маја Судимац, инжењер у области заштите биља у Институту „Тамиш”.