Шеф ЦИА Карли дел Понте: Баш ме брига шта ти мислиш

Бивша тужитељка Хашког трибунала Карла дел Понте трпела је оштре нападе САД због објављивања оптужница против генерала Сретена Лукића и још тројице српских генерала за злочине на Косову, због чега јој је и предочено да „врата Вашингтона за њу више нису отворена”. У својој књизи „Лов”, која ће бити објављена крајем месеца у Италији, Дел Понте пише да су се САД противиле објављивању оптужница 2003. против Сретена Лукића, Владимира Лазаревића, Небојше Павковића и Властимира Ђорђевића због ратних злочина на Косову 1999, тврдећи да би то отежало напоре у хватању хашког бегунца Ратка Младића.

Амбасадор Пјер Проспер из канцеларије за ратне злочине америчког Стејт департмента рекао је Дел Понтеовој крајем октобра 2003. у Хагу да су „он и Вашингтон незадовољни” због одлуке Тужилаштва да објави четири оптужнице, наводи се у књизи, у чију је копију за медије пре званичног објављивања имала увид агенција Бета. „За жаљење је и непримерено што је Трибунал објавио оптужнице против четворице генерала. Стигле су док су у току биле иницијативе за хапшење Младића. Знате да су за вас у Вашингтону врата била отворена. Од сада па надаље ћете морати да куцате”, поручио је Проспер Дел Понтеовој.

Амерички званичник претходно је од Дел Понтеове тражио да „не чини ништа по питању објављивања оптужница”, јер он покушава да постигне договор са српским властима да предају Младића, а да у замену четворици генерала буде суђено у Београду. „То смо већ знали, иако Проспер никада није обавестио Тужилаштво да се ради на таквом договору, никада нас није консултовао и, чини се, никада му није пало на памет да на тај начин гази независност Трибунала”, пише Карла дел Понте.

Објављивању оптужница, пре свега против генерала Лукића, противили су се и званичници у Београду који су од бивше тужитељке захтевали да одустане од њих, тврдећи да би оне дестабилизовале земљу и обећавајући да ће, у замену, Младић сигурно бити ухапшен.

Месец дана пре објављивања оптужница, тадашњи премијер Србије Зоран Живковић пренео је Карли дел Понте да је Младић главни приоритет Београда и да је влада основала специјалну групу од 30 људи чије је једини задатак хапшење одбеглог генерала. Та јединица има надлежност да спроведе хитне операције у било ком делу земље, укључујући и војне структуре. Убрзо је, међутим, уследио један пропали покушај хапшења Младића, у којем је учествовало стотинак припадника полиције и специјалних снага. „Питала сам зашто Трибунал није био позван да учествује у тој акцији. Питала сам се да ли је та прича ближа истини од прича о операцијама НАТО о којима повремено читамо у новинама или о којима се говори у дипломатским разговорима. Не знам коме да верујем. Почела сам да мислим да те акције нису ништа друго до одглумљени покушаји који треба да нам покажу да се нешто помера док се у ствари ништа значајно не догађа”, пише Карла дел Понте.

Када је питала Живковића да ли би било могуће да се специјалној групи за хапшење Младића придружи један члан канцеларије Хашког тужилаштва, тадашњи премијер је рекао да нема ништа против, али да се с тим „морају сложити и САД”. „Знали смо да је скорашња опсесија Београда Младићем подгревана енергијом коју шаљу САД. Било би сјајно када бисмо знали шта раде САД и с којим циљем. Ако би Младић био ухваћен, да ли би Вашингтон саветовао Босни да повуче тужбу (пред Међународним судом правде) против Србије и Црне Горе? Да ли је то мотив опсесије Вашингтона Милошевићем, а не рецимо Караџићем? Немамо представу. Вашингтон нас о томе не обавештава”, пише бивша тужитељка.

Током посете Вашингтону, октобра 2003, Карлу дел Понте је чак и тадашњи државни секретар САД Колин Пауел позвао да „има у виду политичку ситуацији у Србији и да не обелодањује оптужнице”, на шта она није пристала. Пре него што је напустила Вашингтон, Карла дел Понте је Просперу рекла да се нада да генерал Лукић није укључен у специјалну јединицу за хапшење Младића. „То би био врхунац”, рекла је.

Описујући недоследност политике САД по питању хватања хашких бегунаца, Карла дел Понте пише и о сусретима 2000. и 2001. с тадашњим директором америчке обавештајне агенције ЦИА Џорџом Тенетом. Како наводи, од Тенета је тражила да координира активности те агенције с напорима Хашког тужилаштва и другим обавештајним агенцијама и тако помогне у хватању Караџића и Младића. „Караџић је мој приоритет број један”, рекао јој је тада Тенет, објашњавајући да је за САД подједнако важно то хапшење као и хватање Осаме бин Ладена. Он је за Караџића још рекао и да га подсећа на „сицилијанског шефа мафије”.

Приликом њиховог следећег сусрета, наредне године, бивша тужитељка подсетила је директора ЦИА да су прошли месеци и да „имајући у виду резултате, тешко може да му верује”. Питала га је које мере је ЦИА предузела да осигура хапшења и на који начин ЦИА може да сарађује с Трибуналом. „У оквирима закона САД, требало би да можемо да размењујемо информације и радимо заједно с обавештајним агенцијама других земаља, пре свега Француске, Велике Британије и Немачке. Ако немате намеру да нешто учините, мислим да би требало барем да подржите наше напоре”, поручила је Карла дел Понте Тенету. „Слушај, госпођо, за оно што ти мислиш, баш ме брига!”, одговорио јој је тадашњи шеф ЦИА.

Карла дел Понте је у својој књизи навела и да је Вашингтон био против тога да Београд поново преузме контролу над Косовом, јер је желео „што пре да статус покрајине буде решен у корист Албанаца, како би Пентагон могао да преусмери своје трупе на критичније конфликтне зоне, попут Ирака и Авганистана”. „Пошто су се Американци сада нашли у ситуацији да вуку конце који нису везани ни за шта, Коштуница је слободан да игра на руску карту по питању Косова, и тако и игра”, закључила је бивша тужитељка.