Васа Пелагић опет међу Србима

Суспендовањем марксистичке идеологије, почетком деведесетих, код нас се појавило православље као алтернатива. Тај прелазак из једне „идеологије” у другу највише се осетио у урбаним срединама и, као што бива, отишао у своју другу крајност. Српске славе постале су гозбе које трају по три дана. Постале су и статусни симбол домаћина на којима се износи огромна количина хране и пића. Почело се и с претеривањем у одласцима на гробља, где се такође износи храна. Градска гробља временом су постала народне кухиње за бескућнике, али и за професионалне скупљаче хране. Претерује се и с разним другим ритуалима, начином крштења и венчања и слично. Уместо да буду практични народни едукатори, свештеници и даље певају неразумне молитве приликом освештавања водице или подизања славе. Уз све то, појављују се с недефинисаним ценовницима, по принципу, „дај колико даш”. Најактивнији су за време Ускрса, кад се „чита водица” и кад свако домаћинство даје „по једну црвену”. Код имућнијих православаца свештеници долазе у кућу за славу да ломе колач с домаћином, што се додатно плаћа, али без фискалног рачуна и ПДВ-а.

У последње две деценије у Србији је створена навика да се физички не ради за време многих црквених празника. За то се нарочито залажу пензионери, старији људи који, док су били млађи, о томе нису ни размишљали нити поштовали сада њима битне црквене празнике.

И баш кад сам пожелео да нешто напишем на ову тему, пронашао сам Пелагићевог надалеко познатог „Народног учитеља”, у којем постоји текст актуелан и данас: „Празници садашњи штетни су за земљораднике и друге приватнике”. Реч је о четвртом издању „Народног учитеља”, чији је предговор Васа Пелагић потписао „на нову 1893. годину у Београду”.

Уз помоћ професора књижевности Мирка Бојанића, који је проучавао историографску грађу из 19. века, можемо сазнати како су у ваљевском крају третирани свештеници и какав су положај имали. У својој књизи: „Преци поново говоре” (Ваљево, 2005) Бојанић се бави прошлошћу Ваљева и околине у 19. веку, у времену у којем је живео Пелагић. Професор наводи и случај двојице попова који су службовали у тадашњој цркви, а сада манастиру Ћелије код Ваљева, који су се више бавили овоземаљским пословима него службом у цркви. Народ им је замерао што су куповали земљу, бавили се родом шљива и слично. Један од њих волео је да даје новац „на вајду” и после се судио с дужницима.

У истој књизи професор наводи списе који се односе на свештеничке плате које се нису повећавале од 1818. године. Књаз (Милош Обреновић) у допису налаже да се плате свештенству повисе јер се „новац од оно доба, двоином и троином повисио и скупоћа несразмерно постала... тако би се и отмени људи за свештенство грабили”. Уз то, књаз, поред свештеничке плате, одређује и ценовник „свештеничких услуга”.

Као заговорник здравог разума, Васа Пелагић наводи: „Колику и какву голему штету доносе народу садашњи празници и свеци, то може лако да увиди сваки разуман човек и добар домаћин. Али ипак слуге бога и олтара напунили су календар са ’лаким’ (болдирана црна слова) и ’тешким’ ’светитељима’ (тзв. црвена слова). На дан неких лаких светитеља не сме се радити, као што се дан великих светаца празнује – нерадом. Васа Пелагић вели: „По вољи и рачуну мантијаша, мајка црква има пуно преко године таквих празника, који се не само по један, него и по два дана празнују, светкују: Ускрс, Тројичин дан, Божић, Петров и Павлов дан.” Размишљајући рационално и економски оправдано, Пелагић је још тада уочавао да су празници на које се не ради „посве шкодљиви у летње и пролећне дане, јер тад се раде прешни послови, који се не могу прекидати и одлагати”.

Као свршени богослов, Пелагић, дакле, није против вере и молитве, али он као да је предвидео да ће се црква приближити држави. Он је још пре 150 година уочио спој крупних капиталиста и врховника цркве, који је у неким патријаршијама постао очигледан, јер неке владике не живе у црквеним дворима већ у зградама које су подигли велепоседници.

Социолог