Радуловић насупрот Путину

Недавно је „Политика” пренела изводе из интервјуа руског председника Путина америчком „Блумбергу” у коме је он спочитавао Западу двоструке стандарде кад су у питању случајеви проглашења независности Косова и одвајања Крима од Украјине и присаједињења Русији.

Путин је рекао да се у случају Крима, где је одржан референдум и где се већини становника Руса „воља народа (на Западу) не признаје”, док се на косовском примеру користи „воља народа” као довољан аргумент за признање сецесије.

Путин је заправо поручио америчкој и светској јавности, а то свакако није први пут, да је са „Косовом” створен преседан по коме се олакшава сецесија, што је и Русија користила у случају „Крим”.

Притом је сада, а и раније, говорио о разликама између та два случаја – на Криму је без рата одржан легалан и легитиман референдум по законима Украјине и од стране државних тела која су и за Кијев била легитимна. На Косову смо имали нелегалну војну интервенцију НАТО-а којом је Косово запоседнуто и одвојено од Србије, а касније и етничко чишћење Срба.

На ту и такву Путинову изјаву о поређењу Крима и Косова реаговао је Саша Радуловић, председник Доста је било („Политика”, 14. септембар). Занимљиво је да господин Радуловић у свом политичком наступу некако избегава да се одреди о политичким питањима (ЕУ, независност Косова, чланство у НАТО-у и сл.) која и позиционирају политичаре на домаћој политичкој сцени.

Ово је ретка прилика да ипак чујемо нешто што бисмо могли назвати политичким ставовима Саше Радуловића.

Главна мисао водиља поменутог текста о Путину јесте да он својим ставом о признавању аргумента „воље народа” у случају Косова и непризнавању у случају Крима заправо шаље поруку да би „трговао” с признањем Косова у замену за признање Крима.

Та могућност наравно у односима великих сила никад није ван стола, али је у овом моменту преурањено о томе говорити.

Зашто на воденицу „политичке игре” коју играју велике силе вуче своју аргументацију Радуловић? Очигледно да би „охладио” домаће русофиле или оне који су поштоваоци Путина због досадашње подршке Русије Србији око Косова (али и око „Сребренице”). Као да им поручује: „Ето, тај ваш Путин, у кога се уздате, спреман је да зарад признања Крима призна Косово”.

Таква прича делује наручено с циљем да се направи „деконструкција мита” о Путину – пријатељу Русије, а при томе нема ни речи о „деконструкцији другог мита” – о томе да су нам на Западу „пријатељи”.

Како не спадам ни међу ирационалне американофиле, а ни међу роматичарске русофиле, покушаћу овде да рационално приступим теми односа Русије према сецесији Косова. Тешко је било очекивати да ће слаба јељциновска Русија ризиковати трећи светски рат да би 1999. спасавала Србију.

Касније је Србија врло касно „позвала” Русију у помоћ у време преговора о Ахтисаријевом плану. Русија је прихватила позив и подржала нашу позицију у УН. Због тога су Американци извршили притисак на двојац Тадић–Јеремић да се одустане од српске резолуције у УН о Косову, а да се касније случај „Косово” пребаци у ЕУ.

Тиме је пут преговора трасиран, а Русија, уз асистенцију Србије, истиснута из процеса. Логичан и „природан” наставак тог процеса су „Боркови папири” и Бриселски споразум. Српски речено – Руси су нас подржавали онолико колико смо ми то тражили или смели да тражимо.

Радуловићу очигледно смета висок рејтинг Русије и Путина у српском јавном мњењу (сметају му и медији који шире „русофилију“), па је ову његову изненадну и ретку реакцију сачинио с циљем да се ниво надања у Русију смањи.

Сложио бих се са ставом да се део јавности можда и превише нада у подршку Русије, али исто тако је ирационална и нада да ће нама ЕУ решити све проблеме ако постанемо чланица.

Но, очигледно је да они „западњаци” који говоре да је нереална или претерана нада у Русију ни реч неће изустити о још ирационалнијим надањима у односу на ЕУ или САД (важи и обрнуто за роматичарске русофиле). Једини излаз из оваквих инфантилних очекивања јесте сазревање кроз окретање самом себи и својим снагама.

Ако Србија смогне снаге да се уједини у напору да се развије и ојача, она ће имати „пријатеље” (са и без наводника) и на истоку и на западу. У супротном неће бити ником потребна ни занимљива.

Политички аналитичар