Омаж Јелисавети Начић

Изложба о једној од најзначајнијих Српкиња 20. века, првој дами српске архитектуре Јелисавети Начић биће уприличена 21. септембра у Атријуму Библиотеке града Београда у 19 часова у организацији издавачке куће Плави јахач. Биће представљено око педесет већ познатих фотографија и десет које публика до сада није видела из приватног породичног архива Луције Башић, кћерке Јелисавете Начић, и праунуке Ане Рундо Митић, историчарке уметности из Београда. Ауторка изложбе и књиге о Јелисавети Начић је Наташа Марковић, новинарка, издавач и писац из Београда, дизајн је урадила Бојана Бан, а кустос је Иванка Лазовић. Изложбу ће отворити Зорана Михајловић, потпредесдница Владе Србије.

Београђани су волели и ценили Цају Начићеву, како су је из милоште звали. Постала је славна када је на конкурсу за идејно решење цркве Карађорђевића на Опленцу (1903), међу деветнаест најпознатијих архитеката, добила трећу награду.

Њена најзначајнија дела су: Основна школа Краљ Петар Први крај Саборне цркве у Београду (1906), Зелене барокне степенице од рипањског камена преко пута Француске амбасаде(1903), прва Болница за туберкулозне (1910–1912) која је оштећена у Првом светском рату, први колективни раднички станови на Балкану крај Бајлонијеве пијаце (1911), многе приватне куће као кућа књижара Марка Марковића у Господар Јовановој 35а. Као урбаниста уређује Калемегдан, Теразије (1911), пројектује Цркву Александра Невског  1907) и цркву у Штимљу на Косову. Сарађује са Иваном Мештровићем на Теразијској фонтани и Победнику (1913).

Јелисавета Начић (1878–1955) рођена је у Београду, у богатој трговачкој породици Михајла С Начића као најмлађе од тринаесторо деце. Туберкулозу, која је харала Београдом, преживеће само њих троје. Свој девојачки мираз потрошила је на школовање, у првој генерацији српских архитеката, на Техничком факултету Велике школе и добила звање архитекте 1900. године. Била је прва жена архитекта и урбаниста у Србији, али и прва жена запослена у државној управи, Министарству грађевина 1901, а затим у Београдској општини (1902–1916) где ради до почетка Првог светског рата. Пре сто година 1916, као осведочена патриоткиња, протерана је у логор Нежидер у Мађарској, јер је на Теразијама изградила славолук на коме је писало: „Нису сви Срби ослобођени”, у част српских војника који су се враћали из Балканских ратова. У логору се заљубљује, венчава и рађа девојчицу Луцију 1917. године, са албанским интернирцем, интелектуалцем, професором, католичке вере Луком Лукајем кога су у логору звали „Албанац који је волео Србе”.

По изласку из логора живи у Београду, Скадру, одакле потиче породица њеног супруга, а затим се селе за Дубровник 1923. године, где умире 1955. године. Сахрањена је на тајној адреси, из протеста њене ћерке Луције Башић, због тога што јој ФНРЈ није дала пензију коју је тражила и коју је заслужила. Остаће записано, што се у Србији мало зна, да се храбро борила са својим мужем за ослобађање Албаније од италијанске окупације и да је њен супруг Лука Лукај аутор првог Албанско-српскохрватског речника, објављеног 1935. у Београду, који се може видети у Народној библиотеци Србије.