Зашто Срби нестају?

Где данас може да се, без горчине и јалових дигресија, разговара о било чему што је важно за седам милиона људи у Србији? Да ли начин на који се расправља било која тема поводом које све „пршти” у јавности, пречесто сведеној на друштвене мреже јер другог форума нема, има икакав додир с тековинама и манирима онога што још увек зовемо цивилизовани свет?

Узмимо неку домаћу тему. Рецимо: односи с Хрватском и ситуација у региону.

И свађали смо се с Хрватима, на њихову иницијативу, онако људски. Као што Хрвати и Срби умеју сваког лета, или када хрватске елите не знају шта да раде од када су оствариле кључни циљ, ушли у ЕУ, горко схватиле да су и даље европериферија и успут решиле српско питање онако како у ЕУ цивилизацији није прихватљиво, али им се „посрећило”. Или они мисле да им се посрећило. Ја бих рекао – не дао ти Бог такве среће да истераш 200.000 својих грађана, колико год било страшно то што су неки од њих, али мали број, не деца, старци и сиротиња, радили против Хрватске од 1991. до 1995. Десило им се да ухвате прилику за то 1995. јер је Милошевићево варање било досадило свима, рат у БиХ морао је да се заврши, а београдском режиму и његовим помагачима ионако до крајишких Срба никада није ни било стало. Осим као талаца за одлагање економске и политичке транзиције у самој Србији.

Проблем је, међутим, у томе што су хрватски избори завршени, а Милановић изгубио не, како се овде ласка српском осећају величине, зато што је вређао Србију или ископао међу дуњама у фиоци деду усташу, него зато што се, нервозан, политички махнит и безобразан, показао као потрошени политичар коме је опасно дати земљу на управљање. Народ то на крају осети и шутне. Некад касно, али уради. Ко не верује и мисли да је народ маса необразованог и глупог света, има озбиљне проблеме с комплексом више вредности и не би требало да прилази на пушкомет политици.

Дакле, шта ћемо сад? Да поразговарамо међу собом о томе како ћемо даље с Хрватима, или ћемо, кад се они стабилизују, поново да се суочимо с губитком моралног и политичког капитала стеченог захваљујући дивљању Милановића, Ковача и Хасанбеговића. Немојмо да, кад опет пробају да искористе нејаки, али ипак вето на српске евроинтеграције, уживамо, као селектор хрватских кошаркаша на олимпијади, када су водили три четвртине, игноришући чињеницу да су на крају испали. А испашћемо ако се не саберемо. Посебно ћемо изгубити ако, у праскозорје наше изборне кампање, све крене мало удесно, што је логичан избор за доминантни део политичке сцене, с обзиром на распоред играча. Ако гласне новине, од којих су неке државне, наставе да се уздају у снагу Путина, а Томислав Николић, у борби за источни амин и домаћу номинацију, настави да се истиче у антиевропејству, чему је иначе склон, нарочито кад се стално виђа с амбасадором једне велике земље.

То је, не спорим, добар рецепт за још једну победу над петорицом-шесторицом српских страначких првака којима је истекао рок трајања и над почетницима у политици који о њој не знају ништа, али је за грађане Србије катастрофа.

Било би добро да се о овом, али и другим српским проблемима, негде разговара, али да се не виче, не истиче како сви раде против нас (раде многи, али какве то везе има, таква је политика, међународна особито), или не плаче што странци подржавају Вучића (подржавају, зато што су се други показали као балкански шверцери, а трећих још нема). То место нису телевизијски студији, чак и када би политичких емисија било, и није Скупштина, пошто томе нису дорасли шефови оних које је народ послао да озбиљно разговарају.

Мора се креирати формат за разговор с људима. На пример, грађани савршено разумеју да Парада поноса уопште не угрожава идентитет Србије и да не нестаје нација због тога. Одлично знају да је нестајање нације почело онда када нам Милошевић није допустио да постанемо Срби-Европљани, него је српску децу послао, уортачен с комунистичким догматицима у врху ЈНА, у тенковској колони, без икаквог тачног плана и циља, да искрваре улудо. Тада су, на Вуковару, изгинули они који нису стигли да побегну. У Ваљеву нико није хтео да се одазове позиву на мобилизацију. Милошевићу и Бори Јовићу то је било несхватљиво, али је српска нација почела да нестаје. Да се сели, у Торонто, Чикаго, Мелбурн и широм Европе. И ево, нестаје, пуних 25 година.

Штета је, то хоћу да кажем, потцењивати и не користити демократске, политичке, домаћинске ако хоћете, потенцијале грађана Србије – народа. И непотребно, пошто грађани могу да помогну својој земљи, и хоће то, само их нико не укључује.

На извор, дакле, међу људе, по воду. Као у свакој демократској заједници. Србији треба форум за смислени разговор, борбу идеја, мирно неслагање и ублажавање сукоба. За политику, за Србију, друге генерације. За Србију 2.0.16.

*Директор Trust Market Research