Субота, 13.06.2026.

Курсна листа

	Куп.	Прод.	Сред.
	117.03	117.73	117.38
	101.13	101.74	101.43
	127.07	127.83	127.45

Дигиталне читуље

Дигитално издање

Таг: ђурић бојан

Колумнисти

15.12.2016 у 08:15

Нећу кусур, хоћу школу

Пажљиво сам погледао буџет за 2017. годину. То је навика коју човек једном стекне и тешко напушта. Сећам се времена када то скоро никога није детаљно занимало. Људи који нису директно умешани, они који нису део државног апарата, имали су и занимљивија посла него да се, пред крај децембра, када су буџети обично усвајани, замлаћују тиме. То је била штета, зато што се правац развоја земље, приоритети, коначно и политичка одлука шта од кога током године узимамо (приходи) и на шта желимо да потрошимо (расходи), најбоље виде у буџету. Фискални савет, медији, бројне невладине организације, али и владе и министри финансија последњих година (а ту мислим на министра Вујовића, али, рецимо, и на некадашњу министарку Диану Драгутиновић), учинили су да данас буџети ипак изгледају читљивије,

Коментари

17.11.2016 у 08:15

Предео сликан Трампом

У прошлу среду је освануо дан као створен за нарикаче: Трамп је изабран за председника САД; убедљиво најгори, новембарски, део године је стигао у Београд; разноврсни полусвет се охрабрио да се самопроизведе у Трампове шерифе који, по виралном и медијском пејзажу ове земље, моткама јуре оне које препознају као поражене обожаватеље Хилари Клинтон. Свака српска нарикача, они којима дан не може да почне без самосажаљења како је све отишло дођавола (27. пут ове године?), имала је доказ да је све готово. Да ће нас Драгомир Анђелковић и слични, након што нас прогласе квислинзима, отерати у Сибир. И да, ако се ово десило Американцима, чему ми имамо да се надамо. Мислим да је то баш велика глупост. Све је решиво. Трамповим шерифима на стероидима ћемо, обећавам,

Коментари

22.09.2016 у 08:15

Зашто Срби нестају?

Где данас може да се, без горчине и јалових дигресија, разговара о било чему што је важно за седам милиона људи у Србији? Да ли начин на који се расправља било која тема поводом које све „пршти” у јавности, пречесто сведеној на друштвене мреже јер другог форума нема, има икакав додир с тековинама и манирима онога што још увек зовемо цивилизовани свет? Узмимо неку домаћу тему. Рецимо: односи с Хрватском и ситуација у региону. И свађали смо се с Хрватима, на њихову иницијативу, онако људски. Као што Хрвати и Срби умеју сваког лета, или када хрватске елите не знају шта да раде од када су оствариле кључни циљ, ушли у ЕУ, горко схватиле да су и даље европериферија и успут решиле српско питање онако како у ЕУ цивилизацији није прихватљиво, али им се „посрећило”. Или они мисле да им се

Коментари

26.08.2016 у 08:15

Олош

„Олош” је сасвим легитимна реч у комуникацији. Такође, и у политичкој теорији, још од увођења појма „владавина олоша”, али и у политичкој пракси. Нема смисла да будемо лицемери. Наравно да у Србији има олоша, мада не изразито више него у другим срединама. „Неморални људи”, формулација на коју је под притиском пристао председник владе, није добра. То већ не значи скоро ништа и личи на уобичајени српски спорт смешкања у лице док се мисли, али не каже директно, да си „ђубре”. Пошто је тога превише, обема рукама гласам за то да легитимизујемо појам олоша у јавном и политичком општењу. Све блаже од тога личи на дечје покушаје, који у српском парламенту трају већ годинама, да се усвоји кодекс који би одређивао које речи не смеју да се кажу. Као да би тако посланици постали бољи, пристојнији

Коментари

28.07.2016 у 08:15

Запалити преко

Прошле недеље на овом месту сам тврдио да ће генерација с „геџетима” спасти свет од помахниталих терориста. Али, који ће клинци спасти Србију? Гледам ових дана неку дечурлију која упорно, по исцрпљујућој врућини, тренира веслање. С великим жаром, као да ће постати олимпијски финалисти. Велика већина неће, али није ни важно. То веслање, према сунцу, тренира упорност и показује велике снове. И онда мислим, пошто су ово нека друга деца, у некој другој земљи, према чему и зашто веслају српски клинци? Да не улепшавамо – и када веслају, тренирају нешто друго или уче физику – сањају да оду. Као „Бал на води”. Југословенски, не амерички. Зашто већина жели да оде и зашто то каже чак и када зна да уопште неће отићи? И зашто и њихови родитељи желе да они оду, иако то подразумева да их виђају

Коментари

21.07.2016 у 08:15

Небо над Ницом

Петак, рано јутро, предимензионирани атински аеродром. Неколико сати раније, полазећи из Београда, одлучио сам да се потпуно искључим од изнурујућих информација које у Србији трају по један дан, стварни значај им је никакав и служе само да би умориле и створиле илузију да се у бари нешто дешава. Не бива, међутим. Баксуз је баксуз, а проклетство периферног вида навикнутог да, и невољно, региструје сваки догађај на било ком екрану поред кога прође, прикуцава ме за слике ужаса, приказане на огромним телевизорима у нечему што се претенциозно зове „E-чекаоница”. Ница. Ужасна светла. Ужасни снимци ноћне резолуције. Више ни мрак није уточиште од експлицитног терора. Пекићево „Беснило”, само што црни пас није у ваздушној луци „Хитроу”. Режи из сваког монитора сваког светског аеродрома. И сваке

Коментари

02.06.2016 у 08:15

Две терасе као две Србије

Две слике из претходних дана и обе укључују неке терасе. Прва сцена: ми обични људи, просечног периферног вида, често не региструјемо оно што радознало и праксом истренирано новинарско око уочи. Седим, тако, с новинарком која има очи и на леђима и она каже: „Погледај, на седам тераса на згради преко пута још увек стоје старе антене. „ВХФ и УХФ”, кажем ја. Ово је Балкан и очекује се да мушко, и кад једва уме да замени сијалицу и нема Чучковићев „електроген”, у разговорима о техници употреби неки технички термин, и додајем – више се не користе… А антене стварно – стоје. Да ли је то дубоко утиснути зазор од промена? Страх да ће одједном, опет, избити рат, нестати кабловска телевизија, интернет… Обична мрзовоља да се, док госпођа гунђа из дневног боравка, листајући канале на

Коментари

25.05.2016 у 08:30

Доста је детињарија

Ових се дана, на жару споразума које је с одборницима и посланицима закључио покрет „Доста је било”, изнова разгорело питање шта је примерено да од функционера траже и добијају странке. Наравно, и на помен евентуалне спорности аранжмана из „Доста је било” вичу да је реч о уроти. Имају право да вичу, иако уроте има, али и кад нису у праву – то је у политици допуштено. И навика је овде да себе представљате жртвом завере свих, посебно у тренуцима када хоћете да капитализујете изборни успех. Колико је то на дужи рок смислено и да ли, у Србији или било где, можете да постанете стварно моћна политичка снага ако се стално представљате радикално другачијим и жртвом свих – то је друго питање. С њим ће се, као и остаци садашње опозиције, и ова странка суочити. Али, то је мука „Доста је било”.

Коментари

05.05.2016 у 08:15

Какав нам председник треба?

Пошто се избори и бура у чаши воде око њих развлаче српском политиком, институцијама, медијима и улицом већ десет дана, запало ми је да текст пишем и да се он штампа у данима када је поново изборна тишина. То у земљи која - када смо на изворе информација прикопчани стално - покушава да институтом изборне тишине остави грађане да у манастирском миру „одлуче” - значи да вероватно не смем да поменем ниједног учесника избора, који се боре за гласове двадесетак хиљада од Ускрса тек опорављених бирача који су имали несрећу да полуписмени чланови бирачких одбора баш тамо где они гласају не умеју да спроведу изборе. Па им сада по кичми скачу и победници и губитници, туцајући им мозак ускршњим јајима. Остављајући, дакле, политичарима који гледају у прошлост да доврше кусање постизборне клин

Коментари

07.04.2016 у 08:15

Далеко је Стамница

Ретко ћемо наћи у нашој јавности мање спорно питање од тога да ли онима који имају здравствене тешкоће, посебно деци и младима који су рођени с неком врстом хендикепа или су угрожени на други начин, треба помагати на сваки могући начин. Због тога ме је веома обрадовала најава, емитована у недељу, о томе како ће ресорни министар у понедељак отворити новоизграђени и делом реновирани дом за смештај и бригу о деци и лицима ометеним у развоју. Заинтересовало ме је, међутим, још нешто у тој вести. Дом се налази у месту које се зове Стамница. Пошто никада нисам чуо, погледао сам које је најближе веће место. То је Петровац на Млави, око 120 километара од Београда. Али, пробајте да отпутујете, у реалном времену, то je баш далеко. Погледао сам онда и интернет страницу тог завода који се зове

Претходна Следећа

1
2

Почетна / Тагови

13.06.2026 у 19:49

Олимпијакос савладао Панатинаикос и освојио титулу

13.06.2026 у 19:38

Убијено најмање 17 фармера у нападу наоружаних банди у држави Замфара

13.06.2026 у 19:32

Мушкарац пао са Петроварадинске тврђаве

13.06.2026 у 19:21

Више од милион људи је расељено због борби у Либану

13.06.2026 у 19:18

Вучевић: Избори су питање очувања државе и стабилности Србије

13.06.2026 у 19:11

Никола Бирач нови тренер Слободе