Олош

„Олош” је сасвим легитимна реч у комуникацији. Такође, и у политичкој теорији, још од увођења појма „владавина олоша”, али и у политичкој пракси. Нема смисла да будемо лицемери.

Наравно да у Србији има олоша, мада не изразито више него у другим срединама. „Неморални људи”, формулација на коју је под притиском пристао председник владе, није добра. То већ не значи скоро ништа и личи на уобичајени српски спорт смешкања у лице док се мисли, али не каже директно, да си „ђубре”. Пошто је тога превише, обема рукама гласам за то да легитимизујемо појам олоша у јавном и политичком општењу. Све блаже од тога личи на дечје покушаје, који у српском парламенту трају већ годинама, да се усвоји кодекс који би одређивао које речи не смеју да се кажу. Као да би тако посланици постали бољи, пристојнији и паметнији. Као да је, рецимо, покојни Зоран Ђинђић био примитивац кад је посланике ДСС-а и Коштуницу звао трутовима, а да су, рецимо, Маријан Ристичевић или Радослав Милојичић Кена, кад намакну одело и изговоре „уважени доме”, нека врхунска господа. Неће бити.

Дакле – олош. Тако треба рећи. Мирно и једном, не десет пута, али то је већ питање метаболизма и личне тактике. Сама реч, међутим, није проблем. Треба, додуше, можда поменути и ко је тачно олош, именом и презименом, или описом, што је могуће прецизније.

Није лоше дати лични пример. Немам проблем да кажем кога, на пример, сматрам олошем против кога се треба борити.

Олош је, за мене, свако ко покушава да гази и понижава грађане Србије фалсификовањем сећања на пропаст Србије под Милошевићем, што би значило подизање његовог споменика.

Олош је свако ко, отворено или прикривено, позива на прогон, линч или малтретирање људи, само због тога што различито политички мисле.

Олош је свако ко воли неку другу земљу више него своју.

Олош је свако ко у Србији тражи издајнике. Јуче у Тадићу, данас у Вучићу. Свако ко, у земљи или иностранству, прети српским политичарима да ће им уништити живот и да ће платити као издајници ако разговарају с косовским политичарима и реше косовски проблем.

Поводом конкретног случаја, тачно је, било је олоша који су вређали спортисте, и то у зависности од тога да ли им се учинило да мисле другачије од онога како мисле они или њихове партијске централе. И није то први пут. И није ни последњи. Посебно неће бити последњи ако не погледамо ствари озбиљно. Ако не видимо да огроман број људи који није олош, стварно није, ових дана себе аутоиронично зове „олошем”. Само због тога што нам се јавни живот претворио у животарење, а политичког нема – зато што је једна странка доминантна (и свака јој част на томе), а друге не постоје зато што су их њихова вођства уништила (и срам их било због тога).

Стварни олош на страну, нисам баш сигуран да је то добро за ову земљу. И да будем јасан, пошто многе од тих људи познајем, нису они никакав олош. Само су очајни и боје се. Између осталог, и зато што их њихова земља одбацује. Одбацује их одвратан „систем” у коме они не виде места за себе.

Тај систем се зове негативна селекција.

Резерват негативне селекције – тако би се у три речи могла описати савремена Србија. И није посебна утеха то што то није само опис ове наше, данашње Србије. „Таква је била увек” – можда јесте тачно, али није никакво оправдање. Имали смо и два одсто писмених пре 100 и нешто година, па нико нормалан није тврдио да је то усуд и да тако вечно треба да остане. Није никаква утеха ни то што није Србија баш последње острво негативне селекције. Цело наше полуострво је такво. Разлог балканског страдања и дуготрајне ерозије на ободима модерног света није сплет наднаравних сила, завере свих и међусобног вечитог заподевања сукоба. Снажнији извор пропадања Балкана је негативна селекција. Нису ни балкански народи изузетак – дешавало се сваком народу и сваком крају света, у историји а и данас, да се дави у тој врсти самоуништења.

Због тога је тако велика радост кад успемо у спорту. Јер у њему има најмање негативне селекције. Тачније, тамо не могу, осим донекле у фудбалу, да се маскирају ствари. Али, због тога су људи толико нервозни на фолклор који обично код нас прати такве успехе. Они су само очајни зато што се боје да ће, кад еуфорија од спортских успеха прође, све остати исто. Да ће негативна селекција наставити да царује. И да за њих у овој земљи неће бити места. А нису из бранше у којој могу да се извуку само на таленат и рад. Као што су, и свака им част, успели Прлаиновић, Штефанек и Шпановићева.

Директор Trust Market Research