Запалити преко

Прошле недеље на овом месту сам тврдио да ће генерација с „геџетима” спасти свет од помахниталих терориста. Али, који ће клинци спасти Србију?

Гледам ових дана неку дечурлију која упорно, по исцрпљујућој врућини, тренира веслање. С великим жаром, као да ће постати олимпијски финалисти. Велика већина неће, али није ни важно. То веслање, према сунцу, тренира упорност и показује велике снове. И онда мислим, пошто су ово нека друга деца, у некој другој земљи, према чему и зашто веслају српски клинци?

Да не улепшавамо – и када веслају, тренирају нешто друго или уче физику – сањају да оду. Као „Бал на води”. Југословенски, не амерички. Зашто већина жели да оде и зашто то каже чак и када зна да уопште неће отићи? И зашто и њихови родитељи желе да они оду, иако то подразумева да их виђају преко скајпа?

Зато што у Србији готово да не постоји социјална мобилност, изузев на нивоу изузетка или врло срећног сплета околности. Српским језиком речено, ако си рођен или рођена у сиромаштву, посебно ако се то догодило далеко од Београда или Новог Сада, сва је прилика да ћеш тако и одрасти, животарити, остарити и умрети.

И ако си рођен у релативно повољнијим условима, већа је шанса да ћеш живети горе од својих родитеља него да ћеш направити неки напредак. Каква је шанса да се из сиромаштва, изолованости, никакве животне перспективе извуче бар две трећине оних који данас имају између седам и 17 година и рођени су и живе у Црној Трави, Лебану, Житишту, Тутину, Сјеници, Врању, Сечњу... Исте као и оних истог узраста и сличног социјалног статуса за које олако држимо да су много боље прошли родивши се у Нишу, Зрењанину, Зајечару, Пожаревцу и Јагодини. У стварности, чак ни чињеница да имате 16 година, и да вас је „бог погледао” па сте се родили на Новом Београду, Палилули, на Лиманима или у Суботици, не доноси много боље шансе. Добро, можда су вам уз (лошу) књигу, ако сте управо завршили разред, тутнули и неки таблет преко општине. Вршњаци у Власотинцу нису добили ни то, али тешко да се компјутер сипа у трактор и у велике снове. У реду, биће вам мало лакше, али углавном таман толико да остварите свој и тужан сан родитеља и што пре „запалите преко”.

Због тога је Србија туробна земља. Боља него да је банкротирала, боља с нижом инфлацијом и аранжманом с ММФ-ом, али свеједно туробна.

Чак и ако се некако извучеш, учиш, паметна си, снађеш се... опет слаба вајда. Сигурна си да ће пре тебе посао у државној служби – а мимо ње, тамо одакле си, посла готово и да нема – добити неко ко је глупљи, површнији, али је у партији или боље показује ноге (иако није сигурно да су стварно лепше од твојих). А ако си паметан, а уз то и предузимљивог духа, па би да будеш приватник кад завршиш школу (не мора само средњу, заблуда је да предузетничког духа нужно има само код оних који не упишу факултет), опет ти се прилично сиво пише. Превише тога ти зависи од државе, њене добре воље и традиционалне лењости. Па и ако се случајно деси да негде при врху државне стратегије понекад и постоји спремност да се да мало више простора и подстрека предузетничком духу, и даље си далеко од зелене гране. Тамо одакле си ти, док та државна спремност, чак и кад није само декларативна, стигне на локални ниво, у реализацију, буде извитоперена кроз руке медиокритета, локалних будала или партијских губара који поједу и упропасте и оно мало „зелених грана”.

Због тога велика већина мисли да би била срећнија негде далеко. Чак и када то није извесно.

И најзад, све и да све ово превазиђеш и победиш, и при томе не изгубиш потпуно вољу за животом, а ако си женско не задеси те и трагедија да се заљубиш у идиота који се понаша силеџијски, а средина се прави луда, оговара али јавно ћути, и даље у кичми пулсира онај осећај који те изједа; осећај, зато што гледаш то стално, да нису сви једнаки пред законом. И да си образован, и да си успешна... увек може да дође онај дан кад ћеш, у саобраћају или ресторану, налетети на некога ко има јача леђа. И то врло лако живот може да ти претвори у пакао или поражавајуће понижење, које је често горе и депресивније од неког већег проблема или штете.

Због тога већина сања да оде. Зато су људи незадовољни, без обзира на то за кога гласају. То је субјективни осећај, а једино то је права статистика.

Ко се буде тиме озбиљно бавио, има шансе да учини нешто добро за своју земљу. Без тога су све победе Пирове. У земљи у којој нико неће планирати да живи. Ко то схвати, пробудиће наду код људи. Људи који имају наду одлични су савезници и фер противници. Људи с пробуђеном надом су грађани. Људи без наде воле, мрзе или се плаше, али од тога среће дугорочно нема. Ни за њих, ни за оне које воле, мрзе или их се плаше.

Директор Trust Market Research