Zapaliti preko

Prošle nedelje na ovom mestu sam tvrdio da će generacija s „gedžetima” spasti svet od pomahnitalih terorista. Ali, koji će klinci spasti Srbiju?

Gledam ovih dana neku dečurliju koja uporno, po iscrpljujućoj vrućini, trenira veslanje. S velikim žarom, kao da će postati olimpijski finalisti. Velika većina neće, ali nije ni važno. To veslanje, prema suncu, trenira upornost i pokazuje velike snove. I onda mislim, pošto su ovo neka druga deca, u nekoj drugoj zemlji, prema čemu i zašto veslaju srpski klinci?

Da ne ulepšavamo – i kada veslaju, treniraju nešto drugo ili uče fiziku – sanjaju da odu. Kao „Bal na vodi”. Jugoslovenski, ne američki. Zašto većina želi da ode i zašto to kaže čak i kada zna da uopšte neće otići? I zašto i njihovi roditelji žele da oni odu, iako to podrazumeva da ih viđaju preko skajpa?

Zato što u Srbiji gotovo da ne postoji socijalna mobilnost, izuzev na nivou izuzetka ili vrlo srećnog spleta okolnosti. Srpskim jezikom rečeno, ako si rođen ili rođena u siromaštvu, posebno ako se to dogodilo daleko od Beograda ili Novog Sada, sva je prilika da ćeš tako i odrasti, životariti, ostariti i umreti.

I ako si rođen u relativno povoljnijim uslovima, veća je šansa da ćeš živeti gore od svojih roditelja nego da ćeš napraviti neki napredak. Kakva je šansa da se iz siromaštva, izolovanosti, nikakve životne perspektive izvuče bar dve trećine onih koji danas imaju između sedam i 17 godina i rođeni su i žive u Crnoj Travi, Lebanu, Žitištu, Tutinu, Sjenici, Vranju, Sečnju... Iste kao i onih istog uzrasta i sličnog socijalnog statusa za koje olako držimo da su mnogo bolje prošli rodivši se u Nišu, Zrenjaninu, Zaječaru, Požarevcu i Jagodini. U stvarnosti, čak ni činjenica da imate 16 godina, i da vas je „bog pogledao” pa ste se rodili na Novom Beogradu, Paliluli, na Limanima ili u Subotici, ne donosi mnogo bolje šanse. Dobro, možda su vam uz (lošu) knjigu, ako ste upravo završili razred, tutnuli i neki tablet preko opštine. Vršnjaci u Vlasotincu nisu dobili ni to, ali teško da se kompjuter sipa u traktor i u velike snove. U redu, biće vam malo lakše, ali uglavnom taman toliko da ostvarite svoj i tužan san roditelja i što pre „zapalite preko”.

Zbog toga je Srbija turobna zemlja. Bolja nego da je bankrotirala, bolja s nižom inflacijom i aranžmanom s MMF-om, ali svejedno turobna.

Čak i ako se nekako izvučeš, učiš, pametna si, snađeš se... opet slaba vajda. Sigurna si da će pre tebe posao u državnoj službi – a mimo nje, tamo odakle si, posla gotovo i da nema – dobiti neko ko je gluplji, površniji, ali je u partiji ili bolje pokazuje noge (iako nije sigurno da su stvarno lepše od tvojih). A ako si pametan, a uz to i preduzimljivog duha, pa bi da budeš privatnik kad završiš školu (ne mora samo srednju, zabluda je da preduzetničkog duha nužno ima samo kod onih koji ne upišu fakultet), opet ti se prilično sivo piše. Previše toga ti zavisi od države, njene dobre volje i tradicionalne lenjosti. Pa i ako se slučajno desi da negde pri vrhu državne strategije ponekad i postoji spremnost da se da malo više prostora i podstreka preduzetničkom duhu, i dalje si daleko od zelene grane. Tamo odakle si ti, dok ta državna spremnost, čak i kad nije samo deklarativna, stigne na lokalni nivo, u realizaciju, bude izvitoperena kroz ruke mediokriteta, lokalnih budala ili partijskih gubara koji pojedu i upropaste i ono malo „zelenih grana”.

Zbog toga velika većina misli da bi bila srećnija negde daleko. Čak i kada to nije izvesno.

I najzad, sve i da sve ovo prevaziđeš i pobediš, i pri tome ne izgubiš potpuno volju za životom, a ako si žensko ne zadesi te i tragedija da se zaljubiš u idiota koji se ponaša siledžijski, a sredina se pravi luda, ogovara ali javno ćuti, i dalje u kičmi pulsira onaj osećaj koji te izjeda; osećaj, zato što gledaš to stalno, da nisu svi jednaki pred zakonom. I da si obrazovan, i da si uspešna... uvek može da dođe onaj dan kad ćeš, u saobraćaju ili restoranu, naleteti na nekoga ko ima jača leđa. I to vrlo lako život može da ti pretvori u pakao ili poražavajuće poniženje, koje je često gore i depresivnije od nekog većeg problema ili štete.

Zbog toga većina sanja da ode. Zato su ljudi nezadovoljni, bez obzira na to za koga glasaju. To je subjektivni osećaj, a jedino to je prava statistika.

Ko se bude time ozbiljno bavio, ima šanse da učini nešto dobro za svoju zemlju. Bez toga su sve pobede Pirove. U zemlji u kojoj niko neće planirati da živi. Ko to shvati, probudiće nadu kod ljudi. Ljudi koji imaju nadu odlični su saveznici i fer protivnici. Ljudi s probuđenom nadom su građani. Ljudi bez nade vole, mrze ili se plaše, ali od toga sreće dugoročno nema. Ni za njih, ni za one koje vole, mrze ili ih se plaše.

Direktor Trust Market Research