Небо над Ницом

Петак, рано јутро, предимензионирани атински аеродром. Неколико сати раније, полазећи из Београда, одлучио сам да се потпуно искључим од изнурујућих информација које у Србији трају по један дан, стварни значај им је никакав и служе само да би умориле и створиле илузију да се у бари нешто дешава. Не бива, међутим. Баксуз је баксуз, а проклетство периферног вида навикнутог да, и невољно, региструје сваки догађај на било ком екрану поред кога прође, прикуцава ме за слике ужаса, приказане на огромним телевизорима у нечему што се претенциозно зове „E-чекаоница”. Ница. Ужасна светла. Ужасни снимци ноћне резолуције. Више ни мрак није уточиште од експлицитног терора. Пекићево „Беснило”, само што црни пас није у ваздушној луци „Хитроу”. Режи из сваког монитора сваког светског аеродрома. И сваке куће.

Ми слеђени стајемо и гледамо, заувек затровани и оштећени искуствима перманентног насиља, рата, крви, ванредних вести и „Дневникових додатака”, у којима смо одрасли. Инфицирани тиме, обележени пословима које радимо, радили смо или ћемо радити, стајемо, у међузони трансфера према одмору, ужаснути лакоћом којом насиље у секунди може да се сручи на лажни луксуз Азурне обале. Обале у чијем залеђу се налазе нека од важних села наше цивилизације. Горе изнад те пренапучене, грозне обале, и кад је сунчано, а још више кад је сумаглица и киша, настале су неке од најбољих слика које гоне на мир. Исликане у присилним или добровољним избеглиштвима од рата, данас су расуте по свету... Само неке су још ту, али ту је и онај гвоздени коњ, од потковица, у инат челику топовских зрна које су комадале људско месо и свет у великом рату. У оном рату, пре оног рата, много пре оних наших ратова, који су изгледали тако анахроно и немогуће, 25 година пре ових нових ратова сада.

Није, међутим, овај текст, писан на плажи, некакав пацифистички манифест нарисан стилом наиваца и натопљен мени недостижном естетиком српских крајпуташа. То је за вештије, мирније и талентованије људе, па нека пишу. Мени је у глави један други, оптимистички фрејм, о коме размишљам од тог сањивог јутра.

У хладној, минималистички белој „Е-чекаоници”, на чијим зидовима су црни телевизори с црним сликама из Нице, било је неколико клинаца. Тако, 17-18 година, мада у овом животном добу човек све теже процењује године оних који су више него упола млађи од њега. Двоје окренуто према телевизорима, двојица или тројица са слушалицама на ушима и „геџетима” у рукама, леђима окренути екранима на којима се крвави снимци бесомучно врте. И нико од њих не гледа у те „вести”. Ко зна где су. На бољим местима? Сасвим сигурно. У лажном виртуелном свету? Уопште нисам сигуран да је виртуелан. Да ли су они млади идиоти, идиоти у политичком смислу, који ће својом „незаинтересованошћу” свет препустити тим заинтересованим фанатицима и терористима?

Наравно да неће. Пустите зарозане кретене у тамносивим оделима који стално цмиздре, неталентоване истраживаче друштва, нарикаче оба пола који, откад знамо за себе, чињеницу да имају неуредан љубавни живот маскирају кукњавом како су млади незаинтересовани, глупи, ништа не знају и како ће то уништити свет. Овај дивни свет, који су они, све тако заинтересовани, паметни и ангажовани, и довели довде. До Нице. До Сребренице. До Братунца. До Минхена (1972. или почетком тридесетих, бирајте сами). До мађарске жице и керова пуштених на мигранте. До оног средовечног таксисте који ми је ономад објашњавао да ме је прво загледао па пустио у кола, сумњајући због браде (а можда и емотивне слабости неке од мојих прабаба према турском окупатору трајно утиснуте у нас) да сам мигрант...

Зашто сам тако уверен да се свет сме препустити тој деци која ће за петнаестак година доносити кључне одлуке у сваком од микросветова повезаних по правилима све интензивније спојених судова овог великог и компликованог света? Због тога што вест сваре за два минута и не морају да се додатно трују, гледајући вишесатну „анализу” којом велике телевизије покушавају да задрже констерниране гледаоце старих навика. То им даје могућност да у наредних неколико сати, између два лета, сазнају још сто корисних информација и донесу неколико разумних одлука. Због тога што сам гледао како њихови вршњаци испред зграде техничких факултета (код Теслиног споменика без словне грешке), уместо да панично брину због испитног рока, и буквално „скраћују време” на мобилним телефонима... Испите ће положити, а што је важније – њих, сигуран сам, неће кињити ни гојазни шеф државне фирме постављен преко партије ни помахнитали терориста. Зато нисам забринут. Напротив, та деца ће прегазити и поправити овај уморни и нервозни свет.

Директор Trust Market Research