Далеко је Стамница

Ретко ћемо наћи у нашој јавности мање спорно питање од тога да ли онима који имају здравствене тешкоће, посебно деци и младима који су рођени с неком врстом хендикепа или су угрожени на други начин, треба помагати на сваки могући начин.

Због тога ме је веома обрадовала најава, емитована у недељу, о томе како ће ресорни министар у понедељак отворити новоизграђени и делом реновирани дом за смештај и бригу о деци и лицима ометеним у развоју. Заинтересовало ме је, међутим, још нешто у тој вести. Дом се налази у месту које се зове Стамница. Пошто никада нисам чуо, погледао сам које је најближе веће место. То је Петровац на Млави, око 120 километара од Београда. Али, пробајте да отпутујете, у реалном времену, то je баш далеко.

Погледао сам онда и интернет страницу тог завода који се зове „Др Никола Шуменковић”. Добро то изгледа, нема никакве сумње да се људи који тамо раде, читава заједница, са много професионалног знања, пажње и ентузијазма баве својим послом и труде се у нечему што није нимало лако.

Но ипак, уз све похвале за то што је држава у овај пројекат реконструкције и изградње, од новца пореских обвезника, уложила више од 66 милиона динара, мучи ме једно питање. Зашто је овакав дом – тако далеко од нас? Лепа је природа у Стамници код Петровца на Млави, али да ли је то довољно и да ли је то најбољи начин да помогнемо тој дивној деци и младима који су имали тако велику, ничим неизазвану, несрећу у животу. Реч је о знатно ограниченој животној шанси, оној коју ми који смо имали срећу да будемо рођени здрави и да нас ништа тако страшно не задеси у међувремену просто подразумевамо и коју често не умемо довољно да ценимо.

Признајем да нисам никакав стручњак за то како је најбоље организовати смештај, одрастање, рад и помоћ оваквој деци. Могуће да је ово најбољи начин. Али, интуитивно, не могу да се ослободим питања да ли је можда боље да они буду смештени, да расту и живе много ближе градовима, нашем уобичајеном животу, ономе што зовемо „свакодневицом”. Да њиховим породицама пут до њих буде краћи од ових 120 или ко зна колико километара, ако су из других крајева, лошег и туробног пута.

Тај завод је основан пре више од 50 година. Некада је тамо, у том крају, био рудник који је напуштен. Прво је завод, и његови штићеници, био у старим рударским баракама. Могу да замислим како је то изгледало и какав је то „живот” био. У односу на то, све што је у међувремену урађено, па и ова најновија, хвале вредна инвестиција, изгледа одлично и врло хумано. Али, остаје, бар за мене, кључни проблем. Да ли смо, заправо, сурови? Да ли нам је најлакше – и не говорим о државним органима, институцијама, службама, него о друштву које чинимо сви ми – да то буде далеко од наших очију? Мени то изгледа тако болно када се с тим демоном суочимо, сами са собом. Ово је питање с којим, када видите и заинтересујете се, ипак увече легнете у кревет и размишљате.

У овом моменту има 344 корисника тог дома. То су особе с тежом и тешком менталном ометеношћу. И лепо изгледа та нова зграда, у њој ће бити 112 корисника. На први поглед је у идиличној шуми, поред неких ливада, а у основи исто далеко од нас као пре 50 година.

Колико, истовремено, имамо слободног, неискоришћеног простора, државних зграда, зграда локалних самоуправа, објеката одузетих од организованих криминалних група које би, можда, могле да послуже за смештај оваквих особа, а у граду су, или ближе њему?

Мени се чини да их је сасвим довољно и да бисмо, ако је то могуће, о чему од мене више знају стручњаци за ту област, могли да их искористимо за то: да не исцрпљујемо своју посвећеност помоћи најугроженијима само у томе да им обезбедимо чист и пристојан простор, него да обезбедимо да буду ту, да их видимо и сусрећемо, да се не понашамо као да нам требају острва попут оних на која су некада, у временима које данас сматрамо суровим и нецивилизованим, смештани они који болују.

Нека последњу реч кажу стручњаци. Али, немојмо да робујемо инерцији, врпци, једнодневној вести, заплаканости уз телевизијски екран када видимо ту децу. Мера наше хуманости и осећаја мора да буде наш свакодневни однос према најугроженијима: зато плаћамо порез, зато имамо потребу да пошаљемо СМС када се тражи помоћ за болесну децу, зато смо направили ове градове у којима живимо. Не само за најспособније и оне који могу да се брину о себи него да бисмо, на што је могуће нормалнији начин, у њима и око њих, могли да живимо сви ми. И ми који смо имали среће и они који нису. Далеко је Стамница.

Директор Trust Market Research