Daleko je Stamnica

Retko ćemo naći u našoj javnosti manje sporno pitanje od toga da li onima koji imaju zdravstvene teškoće, posebno deci i mladima koji su rođeni s nekom vrstom hendikepa ili su ugroženi na drugi način, treba pomagati na svaki mogući način.

Zbog toga me je veoma obradovala najava, emitovana u nedelju, o tome kako će resorni ministar u ponedeljak otvoriti novoizgrađeni i delom renovirani dom za smeštaj i brigu o deci i licima ometenim u razvoju. Zainteresovalo me je, međutim, još nešto u toj vesti. Dom se nalazi u mestu koje se zove Stamnica. Pošto nikada nisam čuo, pogledao sam koje je najbliže veće mesto. To je Petrovac na Mlavi, oko 120 kilometara od Beograda. Ali, probajte da otputujete, u realnom vremenu, to je baš daleko.

Pogledao sam onda i internet stranicu tog zavoda koji se zove „Dr Nikola Šumenković”. Dobro to izgleda, nema nikakve sumnje da se ljudi koji tamo rade, čitava zajednica, sa mnogo profesionalnog znanja, pažnje i entuzijazma bave svojim poslom i trude se u nečemu što nije nimalo lako.

No ipak, uz sve pohvale za to što je država u ovaj projekat rekonstrukcije i izgradnje, od novca poreskih obveznika, uložila više od 66 miliona dinara, muči me jedno pitanje. Zašto je ovakav dom – tako daleko od nas? Lepa je priroda u Stamnici kod Petrovca na Mlavi, ali da li je to dovoljno i da li je to najbolji način da pomognemo toj divnoj deci i mladima koji su imali tako veliku, ničim neizazvanu, nesreću u životu. Reč je o znatno ograničenoj životnoj šansi, onoj koju mi koji smo imali sreću da budemo rođeni zdravi i da nas ništa tako strašno ne zadesi u međuvremenu prosto podrazumevamo i koju često ne umemo dovoljno da cenimo.

Priznajem da nisam nikakav stručnjak za to kako je najbolje organizovati smeštaj, odrastanje, rad i pomoć ovakvoj deci. Moguće da je ovo najbolji način. Ali, intuitivno, ne mogu da se oslobodim pitanja da li je možda bolje da oni budu smešteni, da rastu i žive mnogo bliže gradovima, našem uobičajenom životu, onome što zovemo „svakodnevicom”. Da njihovim porodicama put do njih bude kraći od ovih 120 ili ko zna koliko kilometara, ako su iz drugih krajeva, lošeg i turobnog puta.

Taj zavod je osnovan pre više od 50 godina. Nekada je tamo, u tom kraju, bio rudnik koji je napušten. Prvo je zavod, i njegovi štićenici, bio u starim rudarskim barakama. Mogu da zamislim kako je to izgledalo i kakav je to „život” bio. U odnosu na to, sve što je u međuvremenu urađeno, pa i ova najnovija, hvale vredna investicija, izgleda odlično i vrlo humano. Ali, ostaje, bar za mene, ključni problem. Da li smo, zapravo, surovi? Da li nam je najlakše – i ne govorim o državnim organima, institucijama, službama, nego o društvu koje činimo svi mi – da to bude daleko od naših očiju? Meni to izgleda tako bolno kada se s tim demonom suočimo, sami sa sobom. Ovo je pitanje s kojim, kada vidite i zainteresujete se, ipak uveče legnete u krevet i razmišljate.

U ovom momentu ima 344 korisnika tog doma. To su osobe s težom i teškom mentalnom ometenošću. I lepo izgleda ta nova zgrada, u njoj će biti 112 korisnika. Na prvi pogled je u idiličnoj šumi, pored nekih livada, a u osnovi isto daleko od nas kao pre 50 godina.

Koliko, istovremeno, imamo slobodnog, neiskorišćenog prostora, državnih zgrada, zgrada lokalnih samouprava, objekata oduzetih od organizovanih kriminalnih grupa koje bi, možda, mogle da posluže za smeštaj ovakvih osoba, a u gradu su, ili bliže njemu?

Meni se čini da ih je sasvim dovoljno i da bismo, ako je to moguće, o čemu od mene više znaju stručnjaci za tu oblast, mogli da ih iskoristimo za to: da ne iscrpljujemo svoju posvećenost pomoći najugroženijima samo u tome da im obezbedimo čist i pristojan prostor, nego da obezbedimo da budu tu, da ih vidimo i susrećemo, da se ne ponašamo kao da nam trebaju ostrva poput onih na koja su nekada, u vremenima koje danas smatramo surovim i necivilizovanim, smeštani oni koji boluju.

Neka poslednju reč kažu stručnjaci. Ali, nemojmo da robujemo inerciji, vrpci, jednodnevnoj vesti, zaplakanosti uz televizijski ekran kada vidimo tu decu. Mera naše humanosti i osećaja mora da bude naš svakodnevni odnos prema najugroženijima: zato plaćamo porez, zato imamo potrebu da pošaljemo SMS kada se traži pomoć za bolesnu decu, zato smo napravili ove gradove u kojima živimo. Ne samo za najsposobnije i one koji mogu da se brinu o sebi nego da bismo, na što je moguće normalniji način, u njima i oko njih, mogli da živimo svi mi. I mi koji smo imali sreće i oni koji nisu. Daleko je Stamnica.

Direktor Trust Market Research