Поткопавање курдског утицаја на Блиском истоку

Не тако давно, деловало је да Курде само разједињеност спречава да од снажног националног фактора у готово свакој земљи коју настањују постану и незаобилазан регионални чинилац чији би став морали уважити сви који су жељни да се баве Блиским истоком. Данас, курдски утицај се чини умањеним.

Последња вест која на то упућује може се, истина, читати и с наличја: као знак њиховог већег самопоуздања у Ирану, где дуго није било отворених сукоба између њих и централних власти, као у другим државама. Демократска партија иранског Курдистана (ДПИК) најавила је да ће у земљу вратити своје оружане јединице, које су у протеклих двадесет година биле у суседном Ираку, у тамошњем курдском региону. Генерални секретар ДПИК Мустафа Хиџри је, у интервјуу за Би-Би-Си на персијском језику, чије изводе преноси агенција Рудав, навео да је та одлука пала зато што се током дводеценијског прекида ватре Иран није демилитаризовао, то јест зато што се и даље силом обрушава на Курде.

Хиџри је признао и да је постепени повратак њихових пешмерги у Иран почео још пре годину дана. То би објаснило борбе између иранских безбедносних снага и наоружаних припадника ДПИК с почетка лета, у том тренутку изненађујуће управо стога што сличних није било двадесет година, у којима су десетине погинуле или биле рањене. За тим је уследило погубљење, како је званично саопштено, двадесет „сунитских терориста”, за које се верује да су заправо били Курди ухваћени у тој акцији војске.

Како су вести из Ирана штуре, немогуће је проценити ко је кога испрва провоцирао и да ли овај заплет говори о слабљењу или снажењу најрадикалнијег дела иранских Курда, који, по признању Хиџрија, нема апсолутну подршку свог народа. У сваком случају, целини иранских Курда у периоду који им непосредно предстоји ово свакако неће нимало олакшати положај.

И ирачки регион Курда, где су јединице ДПИК досад налазиле уточиште, премда и даље чврсто стоји у својој аутономности, финансијски никад није био слабији. Тако је понајвише захваљујући паду цена нафте, али и трвењима с централним властима у Багдаду, које или ни саме, из истог разлога, немају новца или намерно слабе курдску самоуправу, пребацујући им из буџета мање средстава него што је предвиђено законом. То поткопава и војну спремност ирачких пешмерги, чијим припадницима плате касне месецима усред покушаја да се сломи Исламска држава (ИД) у Ираку.

У офанзиви на Мосул, последњи град који „калифат” још држи у тој земљи, учешће пешмерги је отежано и другим проблемима. И влада у Багдаду и шиитске милиције, које су под великим утицајем Ирана, траже од њих да не напредују даље од села око Мосула које су већ заузеле. Оно чега се прибојавају јесте да ће Курди, као што се другде већ дешавало, задржати подручја ослобођена од ИД и припојити их свом аутономном региону. Арапска, сунитска већина у Мосулу вероватно нема ништа против тог захтева, али сигурно се не радује ни евентуалном продирању тих шиитских милиција у њихов град. Те паравојне формације су под оптужбама да су суните у крајевима из којих су избациле ИД подвргавале тортури.

За Курде у Сирији се мало пре турске војне интервенције у тој земљи могло рећи да су безмало свачији миљеници, то јест да се нико не усуђује да на њих удари. Имали су свесрдну америчку подршку, примали руска удварања и повремену помоћ, трупе председника Башара ел Асада избегавале су сукобе с њима, баш као и побуњеници, мада су они у томе много мање успевали. Онда су прво избиле чарке између њих и Асадових снага, да би затим и Бела кућа и Кремљ пустили турску војску да упадне у Сирију, делом с намером да очисти границу од ИД, још више, чини се, с циљем да потисне сиријске Курде и спречи их да не заузму територију којом би повезали своје кантоне и формирали јединствену енклаву, тик уз курдске области у Турској. Дојучерашњи миљеници су одједном постали општа мета: Руси ћуте, с главом окренутом на другу страну, док су Американци отворено затражили од Курда, најефикасније пешадије коју имају у борби против ИД, да се повуку на линију преко које турски председник Реџеп Тајип Ердоган не жели да их види.

Муке турских Курда с Ердоганом већ су добрано разглашене. Прошле године, у јуну, њихова Народна демократска странка успела је да уђе у парламент, упркос жестокој антикампањи власти, и да помрси Ердоганове планове о скупштинској већини довољној за ширење председничких овлашћења и успостављању непомућене, суштински апсолутне власти. Незадовољан тиме, Ердоган и његова Партија правде и развоја, под образложењем да је немогуће формирати коалициону владу, расписали су нове изборе на којима су постигли жељено, вероватно ношени и националистичком еуфоријом изазваном нападима на Курде, првобитно медијским, потом све више судским, те коначно и војним, када је забрањена Радничка партија Курдистана (ПКК) дала повод прелазећи у контранапад. Исход је акција турских безбедносних снага у курдским крајевима која још траје, толико жестока да више личи на репресију над свим тамошњим становницима него на истеривање чланова ПКК из њихових скровишта и табора.