Четвртак, 09.07.2026. ✝ Верски календар € Курсна листа

Добри ко мелем и љути ко поскоци

Добри ко мелем и љути ко поскоци
Живот се полако враћа у опустели Радучић (Фото С. Сабљић)

Книн – Радучић је петнаестак километара далеко од Книна. И то у Буковици. Није више, као пре последњег рата, у саставу книнске општине. Данас је ово село део општине Ервеник.

А у том Радучићу, испод Кума и Главице, расули се Модринићи, Шимпраге, Кутлаче, Мирићи, Боровићи, Буловани, Омчикуси... Трећина их је од предратног броја. Али и трећина је довољна да се огњишта не угасе.

Вековима су Буковицом и Радучићем ходили прво Готи и Авари, а потом богумили и Турци, Аустроугари и Немци... И четници и партизани, дабоме.

У праисторијско време подручје Радучића било је у саставу великог краљевства Либурна. У првом и другом веку пре наше ере Римљани су понад Крке саградили логор, а потом и град Бурнум, најстарије војно утврђење на подручју бивше нам земље. Данас тај Бурнум и, петсто метара удаљен, амфитеатар чисте и обнављају српски повратници. За туристе које они овде очекују.

Буковицом и питомином Манојловачког бука недалеко од Радучића био је посебно занесен цар Фрањо Јосиф. Долазио би ту и са литица сатима уживао у раскоши буковичког крша и реке Крке. Сељани су му за оног вакта подигли споменик и, у камену љутцу, исклесали окретаљку за кочије.

Вековима је и у Радучићу и засеоку му Шимпраге радити значило имати. Вековима се од посне земље муком откидало све што је она могла дати. И увек са муком, али и надом да мука није довека. Кажу то и у породици српских повратника Зденке и Милорада Шимпраге.

– Вратили смо се, засукали рукаве, годинама се одрицали и, ево, стигли до овог што данас имамо и љубоморно чувамо. Имамо велико стадо оваца и десетак музних крава. И лиценцу и сертификат за производњу здраве хране. Уврштени смо међу шест породица у Хрватској које су власници стада припремљених за извоз јагњетине у земље Европске уније. А уз то је наше стадо и најздравије у Хрватској, на шта смо посебно поносни – прича Милорад.

Деца Лана и Мила завршавају факултете, док је Горан то већ урадио. Све троје размишљају о одласку из завичаја. А до тада помажу родитељима. Не смрде им ни штале, ни краве, ни овце. У том послу су свакодневно.

У своју Буковицу вратио се и Ђорђе Лалић. Вратио се да остане уз гробове предака и да уз њих сконча. И Милан Бунчић је у својим Руделама. Отац му Стеван и дед Душан били су ковачи. И он је мислио њиховим стопама. Али...

– Када сам све израчун'о опет су ми козе биле најисплативије. Данас их је у стаду више од три стотине. Данас купаца нема баш тако пуно, али за млеко и сир наћи ће се неко. Уосталом, јадранска обала и туристи су само двадесетак километара далеко – задовољно ће Милан.

Недалеко је и Бошко Бојанић, најпознатији произвођач букара у Хрватској. Букара из Бошковог Жагровића постала је бренд туристичке понуде. И још нешто. Бошка је, након петогодишњег избеглиштва, у родном крају дочекало стадо коза. Преживеле су „Олују” негде у кањону Крке.

Намерник у Буковици упозна и Ружицу и Николу Карановић. Што очима види, Ружица рукама створи. Педесетак година тка. Некада, онако успут, а повратком у родно Кистање од ткања живи.

– Наставила сам осамдесет година дугу породичну традицију. Ношње из моје радионице проткане изворним мотивима из историје српског народа заштићене су и у туристичкој понуди Хрватске „злата вредне” – каже Ружица.

А Никола? Он је, поред пуно штошта другог, и човек који чини све како се не би заборавили Буковица и добри људи буковичког крша.

– Ето, на пример, мало коме су познате везе Николе Тесле са Кистањем.

Код цркве Светог Николе сахрањена је Ангелина Трбојевић, његова сестра. Сачувао сам и Теслину слику коју је он послао својој сестри 1926. године. Касније је Ангелинина унука, која је име добила по својој баки, докторирала је физику и била у тиму који је пројектовао нуклеарку у Кршком. Ивер, дакле, не пада далеко од пања –објашњава Никола.

У Буковици, омеђеној Зрмањом, Каринским морем и Крком, вековима се борило и гинуло, бежало и враћало, остајало и опстајало.

А људи ко камен стамени. Налик мелему и поскоку. Када мелем привијеш и на најтежу рану она одмах зарасте, а када поскока дирнеш он 'оће и ујести. Ето такви смо. Добри ко мелем и љути ко поскоци, на крају ће Милан Бунчић.

Коментари2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.