Авганистанска кугла за прорицање

За положај избеглица прошлонедељни самит Уједињених нација, на којем је требало да буду усаглашене конкретне мере о томе како им помоћи, мање је значајан од хапшења Ахмада Кана Рахамија, Авганистанца по роду и натурализованог Американца, за кога се сумња да је подметнуо неколико бомби у Њујорку и Њу Џерсију.

Скуп УН је био један од оних који славно пропадну и пре него што су отворени. Идеја је била да се на њему развијене државе обавежу да сваке године приме по десет процената избеглица, којих је у свету, према УНХЦР-у, 21 милион. Али, богатији део планете сложио се само да договор о томе одложи за две године.

За разлику од самита УН, којима су подбачаји хронични, параноја и ксенофобија никад не пропадају, ни у раздобљима која им дају мање повода и изговора. Разоткривање Авганистанца као терористе који је бомбама циљао невине у новој домовини може само још понекога убедити како страховита опасност прети од досељавања муслимана. У њима незанемарљив број Западњака ионако види рођене џихадисте, односно оне који то или јесу или ће сваког часа постати: бомбу која није нужно већ подешена да експлодира, али је направа која не служи ничему сем детонацији и притом је дефектно начињена, те је само питање времена када ће се, чим је испустимо из чврстог стиска, спонтано активирати и све око себе дићи у ваздух.

Ни вест од дан раније, претходне недеље, за избеглице није добра. Партија Ангеле Меркел наставила је да пролази траљаво на регионалним изборима и са све више покрића процењује се како немачкој канцеларки и оличењу политике гостопримства према мигрантима слабе шансе да остане на власти после парламентарних избора. Мало пре последњих избора у Немачкој одржан је још један самит, на којем учеснице, државе Европске уније, нису рекле ништа повољно по избеглице. Државе Вишеградске групе опет су минирале идеју националних квота по којима би земље Уније међу собом поделиле мигранте и растеретиле оне које су их досад највише примиле.

И по избеглице и по Запад је лоше то што самит УН почетком недеље није имао ништа паметно и конкретно да каже ни о Сирији. Претходни договор, онај између САД и Русије, о примирју у земљи која се посматра као епицентар мигрантске кризе, није успео, па није било о чему озбиљно да се разговара.

Американци и Руси нису умели или нису желели да се споразумеју ни око онога што им је, барем декларативно, непосредни заједнички интерес: примирје и заједничка борба против џихадиста у Сирији. Оно што је пресудно по дугорочни мир у тој земљи, намиривање интереса бројних унутрашњих и спољних актера сиријске кризе тако да нико не остане закинут и испуњен ресантиманом који ће га понукати на још један рат, Вашингтон и Москва нису ни начели, нити показали да имају идеју како да то реше. Без такве идеје као перспективе ради које би се прихватила привремена уздржаност, питање је могу ли држати своје штићенике под контролом чак и онолико колико је нужно за иоле чвршће примирје, а камоли дуготрајније.

И кад би се у томе успело, не би били решени проблеми Европе с избеглицама, од којих сада она практично прима једино сиријске. За судбину Сирије, наиме, знаковита је родна земља бомбаша из Њујорка и Њу Џерсија, која је већ одавно, из времена које увелико претходи мигрантској кризи, у врху по броју становника који из ње беже – Авганистан.

Илустрација Драган Стојановић

Сличности су очевидне: након што су у њему крајем седамдесетих година избила унутрашња трвења и режим се заљуљао, војно је интервенисала страна сила, совјетска, и окупирала Авганистан. Америка је узвратила помагањем побуњеника, међу којима су све више јачали исламисти. Сукоб је трајао десет година, док се СССР није повукао.

Авганистан, међутим, не говори само о садашњици, него можда и о будућности Сирије. По завршетку окупације, размирице авганистанских фракција преточиле су се у нови рат. Код победника, талибана, уточиште је нашла Ал Каида док се припремала за 11. септембар. Ни америчка окупација није донела мир: талибани данас држе 35 одсто земље. Држава је у расулу и ван тих области, па је природно што Авганистанци, укључујући и оне који још нису на нишану, беже, не желећи да чекају да се нађу под мецима, па да их убрза праштање танади за петама или да им живот прође у страху и немаштини.

Сирија је још испуњенија непомирљивим групама, па је у њој после евентуалног руско-америчког мира лако могуће избијање новог рата и вишедеценијска неизлечива нестабилност, слично Авганистану. У том случају, Сиријце који ће тада напуштати домовину Европа ће можда третирати као данас Авганистанце, називајући их економским мигрантима, на старојугословенском – гастарбајтерима, онима којима је до лепшег, а не само до голог живота. У авганистанској ситуацији, као и у многим другим државама које су изворишта економских миграната, разлика између те две жеље не може се лако повући. На концу, просечан животни век у Авганистану, према статистици Светске здравствене организације, не премашује 60 година, што је за 16 година мање него у Европи, препуној земаља у којима се рутински досеже и девета деценија живота.

Стога су економски мигранти налик онима који беже из области озрачених радијацијом: у њима се не умире нужно одмах, али за оне који нису подлегли првом таласу и иду другде нико не би рекао да не спасавају главе, већ да су предузетници с естетским нервом који траже бољи посао и поглед лепши од оног што га пружа поприште нуклеарне катастрофе. А миграната, како год их називали држећи се све лабавијих старих категорија, биће све више.

На свету нема само 21 милион избеглица, колико се људи сврстало у ту категорију по важећем критеријуму који се односи на бекство од прогона, рата или насиља. Укупно је, наводи УНХЦР, 65 милиона особа које је нека сила принудила да напусте домове. У екстремној глади живи 800 милиона људи, а око 2,4 милијарде немају приступ чистој води. Али, последњи самит УН није ни стигао до разматрања случајева класичне прелазне категорије „полуизбеглица”, интерно расељених. Ништа није учињено ни за оне што се склањају пред последицама климатских промена од којих су њихови завичаји постали ненастањиви: таквих ћемо се, ако верујемо научницима, тек набројати.

Утолико је важније наћи излаз из сиријског хаоса – механизам за дугорочну стабилизацију таквих држава, како би се он, уз локална прилагођавања, могао применити на сличним случајевима. Европа је за то животно заинтересована, јер нема политичке и економске услове да прими све који би желели да побегну из хронично нестабилног суседства, из Азије и Африке. Али ни таквима се не може замерити што неће више да чекају промену која, чини им се с добрим разлогом, неће у њихове земље доћи ни за живота њихове деце, док оближњој Европи, фактички азијском полуострву које се прогласило континентом, слабо шта фали. Да то не би остало истина и за све њихове потомке, неопходан је план развијеног света за унапређење мање срећних земаља, политички и финансијски пре него војни.

Наравно, био би то паклен посао и да је Европа стабилнија него што јесте и да су САД на онако чврстом тлу на каквом су биле, на пример, деведесетих година 20. века. Али ово време, такво какво јесте, погоршало је проблеме свих и наметнуло целу ову расправу с раније невиђеном хитношћу. Зато је ово једино време у којем енклаве благостања, досад блажено удаљене од туђих мука, тај посао и могу да почну.