„Крсташи” не заборављају Пиву

Колико су меморијални турнири важни види се и по Слободану Пиви Ивковићу (1937-1995) кога се, ако ништа друго, сећамо барем сваког септембра, када се у хали Радничког на Црвеном крсту окупљају његова породица, пријатељи, спортски радници, голубари...

Протеклог викенда на турниру који носи његово име играли су, поред домаћина, и Пролетер из Зрењанина, Напредак из Алексинца и ОКК Београд.

Када се прича о Пиви обично се каже да је био омиљен међу колегама и да је „већи тренер него што му у биографији пише“. Ако је ненаметљивост врлина, он је био богат, а ако је мана... Ето онда одговора зашто га памтимо као „крсташку” легенду а не једног од великана европске кошарке.

„Црвени крст је у својој историји имао много великих тренера: Ранка Жеравицу, Дуду Ивковића, Бору Ценића, Бату Ђорђевића, Цигу Васојевића... Сви су почели на Крсту и наставили даље, а једино је Пива остао веран свом клубу и Црвеном крсту. Зато је он, по мени, највећа легенда и Црвеног крста и Радничког”, рекао је некадашњи играч тог клуба Срећко Јарић, један од оних који су под Пивиним вођством освојили Првенство Југославије 1973, у тренутку док је то била најјача домаћа лига у Европи.

Кошарка и голубарство, заштитни знак Црвеног крста у првим годинама после Другог светског рата, узели су под своје и Пиву који је тим „вирусом” заразио и свог млађег брата Душана, касније једног од најбољих европских тренера свих времена.

Крст је у то доба био расадник мангупа и шампиона (у разним спортовима), а Пива његов Џејмс Дин, како су га с разлогом прозвали – мада је он тај комплимент понајмање желео. Лепо је певао и свирао (виолину), али су га кошарка и голубови, на велико разочарање његових родитеља (отац доктор правних наука, мајка песникиња), потерали у другом смеру.

Почео је у млађим категоријама код тренера Боре Ценића, на земљаном правоугаонику свега пар корака од породичне куће (терен на Крсту је био с друге стране улице) уз другаре Братислава Бату Ђорђевића, Миодрага Сију-Николића, Душана Рајачића и остале.

Како је сликовито једном рекао чувени „крсташ”, глумац Драган Николић (1943-2016) аутору ових редова, велико пријатељство је грађено у троуглу Раднички – Београдско драмско позориште-биоскоп Авала – црква Свете Богородице, а Пива је у њему био једна од најмаркантнијих фигура, у време док су рвачи, боксери и фудбалери били много славнији од кошаркаша.

За три деценије тренерског посла ретко се мицао са Црвеног крста, из простог разлога што се ту осећао најбоље. Радио је и у ОКК Београду, МЗТ-у (Скопље) и кратко у Кувајту и Емиратима. Највећи успех му је титула првака Југославије 1973, после чега је стигао и до полуфинала Купа шампиона.

Тих година био је један од оснивача Удружења кошаркашких тренера Србије, заједно с Ранком Жеравицом, Драгољубом Пљакићем и Слободаном Мићовићем. Важио је за доброг педагога и стручњака који уме и отписане играче да изведе на пут.

Како се некада живело на Крсту и ко је био Слободан Пива Ивковић сведочио је пре пар година на спортским страницама „Политике” још један велики „крсташ” и глумачка легенда Велимир Бата Живојиновић (1933-2016):

– Нико није имао такву популарност као кошаркашки момци са Црвеног крста. Становао сам 50 метара од Радничког, у Кораћевој улици, такорећи први комшија Пиве и Дуде Ивковића. Ако ниси волео кошарку и бокс, ниси био са Крста. Ипак, ја сам отишао у друге воде, снимајући и 14 филмова годишње, али сам наставио да пратим моје другове спортисте, онолико колико сам могао. Сви смо били у заносу кад је Неца Ђурић на једној утакмици „сложио” совјетског дива Круминша, а срећи није било краја када је Раднички с Пивом, 1973, постао првак оне велике Југославије. Живели смо као краљеви: ако је један имао, имали су сви. Такви смо били другови.