„Krstaši” ne zaboravljaju Pivu

Koliko su memorijalni turniri važni vidi se i po Slobodanu Pivi Ivkoviću (1937-1995) koga se, ako ništa drugo, sećamo barem svakog septembra, kada se u hali Radničkog na Crvenom krstu okupljaju njegova porodica, prijatelji, sportski radnici, golubari...

Proteklog vikenda na turniru koji nosi njegovo ime igrali su, pored domaćina, i Proleter iz Zrenjanina, Napredak iz Aleksinca i OKK Beograd.

Kada se priča o Pivi obično se kaže da je bio omiljen među kolegama i da je „veći trener nego što mu u biografiji piše“. Ako je nenametljivost vrlina, on je bio bogat, a ako je mana... Eto onda odgovora zašto ga pamtimo kao „krstašku” legendu a ne jednog od velikana evropske košarke.

„Crveni krst je u svojoj istoriji imao mnogo velikih trenera: Ranka Žeravicu, Dudu Ivkovića, Boru Cenića, Batu Đorđevića, Cigu Vasojevića... Svi su počeli na Krstu i nastavili dalje, a jedino je Piva ostao veran svom klubu i Crvenom krstu. Zato je on, po meni, najveća legenda i Crvenog krsta i Radničkog”, rekao je nekadašnji igrač tog kluba Srećko Jarić, jedan od onih koji su pod Pivinim vođstvom osvojili Prvenstvo Jugoslavije 1973, u trenutku dok je to bila najjača domaća liga u Evropi.

Košarka i golubarstvo, zaštitni znak Crvenog krsta u prvim godinama posle Drugog svetskog rata, uzeli su pod svoje i Pivu koji je tim „virusom” zarazio i svog mlađeg brata Dušana, kasnije jednog od najboljih evropskih trenera svih vremena.

Krst je u to doba bio rasadnik mangupa i šampiona (u raznim sportovima), a Piva njegov Džejms Din, kako su ga s razlogom prozvali – mada je on taj kompliment ponajmanje želeo. Lepo je pevao i svirao (violinu), ali su ga košarka i golubovi, na veliko razočaranje njegovih roditelja (otac doktor pravnih nauka, majka pesnikinja), poterali u drugom smeru.

Počeo je u mlađim kategorijama kod trenera Bore Cenića, na zemljanom pravougaoniku svega par koraka od porodične kuće (teren na Krstu je bio s druge strane ulice) uz drugare Bratislava Batu Đorđevića, Miodraga Siju-Nikolića, Dušana Rajačića i ostale.

Kako je slikovito jednom rekao čuveni „krstaš”, glumac Dragan Nikolić (1943-2016) autoru ovih redova, veliko prijateljstvo je građeno u trouglu Radnički – Beogradsko dramsko pozorište-bioskop Avala – crkva Svete Bogorodice, a Piva je u njemu bio jedna od najmarkantnijih figura, u vreme dok su rvači, bokseri i fudbaleri bili mnogo slavniji od košarkaša.

Za tri decenije trenerskog posla retko se micao sa Crvenog krsta, iz prostog razloga što se tu osećao najbolje. Radio je i u OKK Beogradu, MZT-u (Skoplje) i kratko u Kuvajtu i Emiratima. Najveći uspeh mu je titula prvaka Jugoslavije 1973, posle čega je stigao i do polufinala Kupa šampiona.

Tih godina bio je jedan od osnivača Udruženja košarkaških trenera Srbije, zajedno s Rankom Žeravicom, Dragoljubom Pljakićem i Slobodanom Mićovićem. Važio je za dobrog pedagoga i stručnjaka koji ume i otpisane igrače da izvede na put.

Kako se nekada živelo na Krstu i ko je bio Slobodan Piva Ivković svedočio je pre par godina na sportskim stranicama „Politike” još jedan veliki „krstaš” i glumačka legenda Velimir Bata Živojinović (1933-2016):

– Niko nije imao takvu popularnost kao košarkaški momci sa Crvenog krsta. Stanovao sam 50 metara od Radničkog, u Koraćevoj ulici, takoreći prvi komšija Pive i Dude Ivkovića. Ako nisi voleo košarku i boks, nisi bio sa Krsta. Ipak, ja sam otišao u druge vode, snimajući i 14 filmova godišnje, ali sam nastavio da pratim moje drugove sportiste, onoliko koliko sam mogao. Svi smo bili u zanosu kad je Neca Đurić na jednoj utakmici „složio” sovjetskog diva Kruminša, a sreći nije bilo kraja kada je Radnički s Pivom, 1973, postao prvak one velike Jugoslavije. Živeli smo kao kraljevi: ako je jedan imao, imali su svi. Takvi smo bili drugovi.