Регионална лига као сунце у очи

Готово сваки „вечити дерби” служи као доказ „колико нам је фудбал слаб”. И лига, такође.

Зато се регионална лига препоручује као спас. Рачуна се с тим да је спортско (вероватно се подразумева и још неко) супарништво из доба Југославије довољно да нам у фудбалу гране сунце.

Али то сунце ће више да бије у очи и заслепи озеблог, него што ће да га огреје и растера таму у којој је. Како би то изгледало већ може да види ко хоће.

Цео подухват се заснива на митској привлачности такозване „велике четворке” југословенског фудбала. То су два клуба из Србије (Црвена звезда и Партизан) и исто толико из Хрватске (Динамо и Хајдук).

И шта би донели њихови међусобни сусрети? Нешто другачије од овога сада?

Да неће можда Црвена звезда и Партизан преко ноћи, само зато што се такмиче у регионалној лиги, у међусобном сусрету да заиграју боље, него у српском првенству? Или ће Динамо и Хајдук одједном да врате све оно што је красило њихове сусрете некад давно због чега су и постали главни догађај у хрватском фудбалу?

Судбина тамошњег дербија је слична судбини нашег. И шта онда да се очекује од мечева с осталим члановима регионалне лиге, који су неупоредиво мање привлачни и у Београду и у Загребу, а и у осталим градовима?

Али одговори на та питања нису толико важни. Оно које је најважније нико не поставља, па самим тим нико и не одговара. Тражење спаса у обнављању давног спортског супарништва, које је нестало са државом у којој је и владало, јесте намеран или ненамеран покушај да се избегне одговор на питање зашто ни Србији, ни Хрватска за четврт века нису створиле јаче националне лиге од ових које сада имају. С тим у вези и зашто за 25 година нису настала нова фудбалска средишта, која би заменила она која су сада у иностранству.

Црвена звезда, Партизан, Цибона и Задар нису се овајдали од заједничке кошаркашке лиге. Сва четири клуба су пре или касније били на рубу финансијске пропасти. Зашто би у фудбалу, где су већи издаци, било другачије?

Спортска руководства треба да поставе себи задатак какав су имали њихови претходници у Југославији, на пример 1919. или 1946. Ово не значи враћање у те епохе политички или историјски, него у спортском смислу, јер је тада морало да се крене ни од чега и да се нешто створи: и савези, и клубови, и такмичења, и играчи, и тренери, и судије, и игралишта. И навијачи.

Какав се данас фудбал игра тешко да би постао најважнија споредна ствар на свету. И то не само код нас. Ко би гледао онакву Португалију, првака Европе? Или на шта је личила игра Енглеза, чији су преци важили за професоре фудбала, на овогодишњем Европском првенству?

Савези и клубови, играчи и медији, позивају обичног човека да долази на утакмице и даје своје паре за улазницу. Али шта он има да добије заузврат? Ето, недавно су играле најбоље европске репрезентације и шта се памти са тог догађаја сем голих резултата и пласмана? А то није ништа, јер свака утакмица мора да се заврши неким резултатом и неко мора да буде победник турнира.

Често се иде из крајности у крајност. Ми сада величамо загребачки Динамо и жалимо што немамо неки који је као он „стално у Европи”. То не би било нимало тешко када, рецимо, Београд не би имао два клуба него само један тог значаја као што је то у Загребу. Замислимо да оно што одлази у Црвену звезду и Партизан припадне само једном?

Даље, Динамо не само што у свом граду нема супарника, него ни у Хрватској. Некад је то био Хајдук, али загребачки клуб је био у правом смислу речи државни пројекат, јер је тако желео Фрањо Туђман (чак је клубу за његовог живота било и име промењено). У Србији властодршци више или мање подржавају овај или онај клуб, али нико толико и тако као Туђман Динамо (тј. ХАШК Грађански, тј. Кроацију).

У фудбалу је данас битна зарада, а не игра. Због пара, а не због фудбала, лете главе у Уефи и Фифи и зато оне не могу да служе као узор. Зато подршка Уефе регионалним лигама пре треба да нагони на опрез, него да се узима као доказ да је то фудбалски исправно.

Зашто би играње против Осијека, Жељезничара или Работничког било за Црвену звезду, Партизан или Војводину корисније од утакмица против Спартака, Радничког из Ниша или Борца из Чачка?

С обзиром на то колико је странаца у нашим клубовима какве ће вајде имати од тога наша репрезентација ако тимови из Србије и буду најбољи у регионалној лиги.

Вероватно да теоријски нико не оповргава да је најважније како се игра. Међутим, у пракси тешко да постоји клуб, а исто важи и за савез, који то има бар на папиру. Уместо рада и стрпљења увек се тражи пречица. А то не само што много кошта, него се досад показало да увек води у супротном смеру од жељеног.