Хилари није „човек од гуме”

– Како се зове наследник Владимира Путина? – гласило је питање упућено госпођи Хилари Клинтон.

– Мед-вај-дев! – промуцала је бивша „прва дама” у кампањи за председничког кандидата Демократске партије САД.

И шта сад. У питању је обичан лапсус због погрешне фонетске транскрипције. Руска имена су, уосталом, нешто што већина Американаца није у стању да правилно изговори.

Дебата у Кливленду

Демократски председнички кандидати Барак Обама и Хилари Клинтон крајем фебруара имали су дебату коју је у Кливленду, у Охају, организовала телевизија Ем-Ес-Ен-Би-Си која ју је директно и преносила. Када се има у виду да је реч била о веома важном одмеравању снага за освајање номинације у њиховој Демократској партији, јасно је да су сви претпостављали да су оба учесника врхунски припремљена за ову прилику.

Међутим, у тренутку када су на ред дошла спољнополитичка питања и кад је утицајни ветеран новинарства Тим Расерт (на овој телевизији од 1991) упитао Клинтон да ли зна како се зове наследник Владимира Путина, било је јасно да је реч о трик питању и да је Хилари сатерана у ћошак.

Госпођа Клинтон почела је да врда, да сагиње главу и коначно се упустила у, сада већ свима познат, одговор:

„Ме…хм… Мед-вај-дева, како год…– промуцала је бивша „прва дама”пошто јој је Расерт помогао да изговори име новог председника Русије.

Једни су овај догађај прокоментарисали као доказ да за Хилари Клинтон нема места у трци за „домаћина” Беле куће, док су други само добили потврду да су руска имена нешто што већина Американаца није у стању да изговори. Тако је један стручњак на Националном јавном радију изјавио да мисли да је име „Медведев”, онако како га Руси изговарају, једноставно страно америчком језику. У помоћ притиче Глас Америке, који даје фонетску транскрипцију, али и снимљен мушки глас који прилично добро изговара ово име. Ипак, и поред свег труда, тешко да би се председник Дмитриј Медведев окренуо да га је позвао.

Слично овоме, једном приликом је дневник „Москоу тајмс” на енглеском језику посаветовао једну глумицу у Бостону која је играла у драматизацији последњег Чеховљевог дела „Вишњик” и очигледно вапила за помоћ сваки пут када треба да изговори „Борис Борисович Семјонов – Пишчик”.

Билингвални новинар био је веома детаљан и разматрао не само специфична слова („када је реч о изговору Т, Д, Н језик мора да дотакне горње предње зубе, а не алвеолу као што је то случај код енглеског“), већ и претпостављен ментални склоп („можда зато што тежимо лењости, мишићи уста нису толико напети као што је то случај када се говори енглески“).

Стручњаци би вероватно рекли да се наш језик и уста формирају на одређени начин још у детињству и да само мали број „људи од гуме” може да говори сваки језик, а не само свој матерњи, док остали то чине са грозним изговором и нагласком.

Уњкави говор

Свако ко гледа кошарку или амерички фудбал на француској телевизији зна Џорџа Едија, спортског телевизијског новинара, са нечувеним уњкавим америчком говором, тако да тек после извесног времена човек почиње да разазнаје да он, у ствари, говори течан француски. Један од начина на које Американци компензују потешкоће код изговора страних имена јесте и тај што присвајају сопствени начин на који их изговарају. Тако се новинар британског „Тајмса” присећа да је једном приликом радио са уредником који је прилично добро говорио француски, али је користио само женски члан „ла”, никада „ле”. Када га је упитао за разлог, одговорио му је, уз познато отезање, да му тако све много више звучи француски.

По истом принципу, код Американаца је Марија ШаРАпова постала општепозната као ШараПОва, што је усвојила и Светска тениска асоцијација. Када неко случајно изговори Путиново име онако како то Руси чине – ВлаДИмир – сви се чуде јер на енглеском то звучи ВЛАдимир, као и БОрис, а не БоРИС, како би рекли Руси.

Случај Хилари Клинтон, с почетка приче, није усамљен у Сједињеним Државама. Још један пример односи се на сам врх ове земље – њеног председника Џорџа Буша.

Када је у септембру прошле године држао говор пред Генералном скупштином Уједињених нација, Бела кућа је грешком објавила нередигован рукопис говора.

Буш, који је познат по извртању изговора речи „nuclear” (нуклеаран), чудним кованицама и случају када је заборавио име пакистанског председника Мушарафа, добија фонетски водич за изговор страних имена, открива овај текст.Америчком председнику не само да је потребна помоћ код изговора далеких места као што је Киргизија, већ и онда када је реч о његовом новом француском савезнику, председнику Саркозију. Нажалост, није имао помоћ код изговора бурманског опозиционог лидера, па се ваљано спотицао покушавајући да изговори њено име – Аунг Сан Су Ћи.

Дејвид Фрум, бивши Бушов писац говора, изјавио је за „Тајмс” да су сви председникови говори садржали фонетска упутства, али да је у случају нередигованог говора који је стигао до штампе посреди био „превид”.

И тако, Американци су до сада успели да се изборе са Хрушчовом, прихватили су Растроповича и бодрили разне руске хокејаше, балерине и тениске звезде. Успеће они и са новим руским председником. Ме…хм…

Мед-вај-девом, или како год већ.