Да ли је злочинац болесник или грешник

По једној површној дефиницији, злочинац (безаконик, кривац, разбојник) је човек који чини злодело (недело), и то најчешће из користољубља. Дубинска психологија није задовољна оваквим одређењем појма злочинца и злочина, већ пита: Ко је злочинац и зашто је учинио злочин? Није увек довољно јасно ни шта је зло! Свакако да је то убиство, покушај убиства, силовање и друга сексуална изопачења, насиље над другим човеком, разбојништво сваке врсте; да ли се може говорити о злочину у рату? ( Познато је да су и такви велики хришћански светитељи као што су били Атанасије Велики или Василије Велики, благосиљали војску свога народа која је полазила у рат ( праведан рат? А шта је то?). При повратку из рата, већина преживелих исповедала се црквеним лицима, и том приликом добијали су различите епитимије због убијања у рату; (епитимија је казна којом црквене власти кажњавају неко лице за учињену кривицу.)

Полазимо од хипотезе (која скоро да је доказана) да сваки човек носи у себи (од рођења?) клицу Добра и Зла. Ток развоја његовог карактера у зависности је од мноштва узрока; споменимо само: наслеђе, пренатално доба и развој будућег човека (психички и физички), у раном детињству. Зашто неко од људи постаје геније (у науци Никола Тесла и Михајло Пупин код Срба), док се неко изопачи до непрепознавања људскости? Ово није јасно ни психијатрима ни психолозима, као ни другим антрополозима. Вишеструких убица и сексуалних злостављача било је у свим временима и земљама света; било их је у политици и на највишим врховима у држави и цркви: од Нерона и Диоклецијана (али и пре њих) преко папе Борџије (15/16. век) до неколико бруталних диктатора у 20. веку.

Кроз дугу, познату историју човечанства, све до данас (многима се чини, нарочито данас?) чињени су тако свирепи (садистички) злочини, укључујући такве злочине почињене и деци, да је дубоко било распрострањено уверење у народима (и паганским и хришћанским) - таква ужасна недела (непозната у анималном свету) могао је да изврши само демон у човеку, никако не човек „слика и прилика Божија”. Веровање у демоне, као што је добро познато, било је (са малим изузецима занимљивих појединаца) чврсто веровање свих народа света хиљадама година. Да ли ово тврђење доводи у сумњу уверење данашњег човека да демони не постоје? Само делимично! Зашто ни у 21. веку није потпуно ишчезла вера у демоне (али ни у Бога!) и поред прилично убедљивих разлога (па и доказа?) материјалистички (атеистички) оријентисаних научника, да нема ни Бога ни демона? А зашто онда неки човек постаје суров злочинац? И даље одговор треба тражити у укорењеном веровању (од преисторије до данашњег човека) у постојање демона, али и у човековој немоћи (и код најпознатијих стручњака за људску психу) да неке грозне злочине до краја објасне.

Основно је и битно питање: Где су демони, где је, одакле је порекло човековог Зла? Реални песимиста и атеиста Сигмунд Фројд (али и многи талентовани људи и пре и после њега) није се колебао: демони постоје, али они су у нама самима. Мање самокритични људи, горљиви у својој вери у Бога, такође немају сумњу: демони постоје и они су ван нас. Постоји, разуме се, и трећа велика, и све већа, категорија људи који мисле и верују: демони постоје у нама и ван нас. У овоме уверењу, нарочито од времена настанка све три монотеистичке религије, веровање у реално постојање демона подржавале су и одржавале све верске установе (у монотеистичким религијама цркве, као званичне институције у држави). Тако је и данас, и у већини великих светских религија света (најмање у загонетном, више философском него религијском учењу у будизму).

Када је реч о хришћанској религији, несумњиво најидеалнијој религији света, у много чему и најстрожијој, најзначајнији хришћански Оци кроз векове (често и философи и теолози, сетимо се Светог Максима Исповедника из 7. века) били су уверени да су демони присутни и ван човековог бића и у њему самом. Све што човек зло чини почиње ипак, и према хришћанским Оцима, од њега самог, и то, не само од његових злих мисли и осећања, већ од помисли, не одричући при томе могући утицај демона („Зашто си им допустио да уђу у тебе, а сам си им отворио и прозор и врата”, упозоравају хришћански подвижници).

Човек је отворено биће, отворено и према Добру и према Злу; јадан човек непрестано се колеба (психолози говоре о амбиваленцији, скоро урођеној) између несхватљиве Нужности и такве исте Слободе. За вернике, Бог је човеку оставио отворен пут према Слободи, али онда и према одговорности. Чак и када није психички (душевно-духовно) довољно развијен (слабе индивидуације, никакво обожење!) човек је одговоран за своја дела и недела.

На наше питање из наслова овог есеја: Да ли је злочинац болестан или грешан, могући одговор би могао да буде: Злочинац је и болестан човек (и према мерилу строге? психијатрије) и грешник (и према хришћанском уверењу).

Да ли се може овакав човек-злочинац лечити? Питање са правом поставља и психијатар/психотерапеут, као и религија (не само хришћанска, али нарочито хришћанска!). Они који су позвани да лече душевно болесне људе (међу њима има и злочинаца) када су атеистички (па и агностички) расположени, верују да ће будућност науке, нарочито неуро и патофизиологија, открити једнога дана праве узрочнике „злочиначког, a болесног мозга”. Тада су изгледи за успешно лечење таквих људи на добром путу успеха. До тога будућег доба науке, остаје палијативно (привидно) лечење (комбиновано медикаментима и психотерапијом) у душевним болницама, али и у затворима.

Хришћанско позивање на лечење људи уопште (јер сви људи у нечему греше!), злочинца посебно, одавно је знано: кајање и покајање (нису синоними ова два појма!), преображај дотадашњег живота. Немогуће остварити? He, то је могуће; познато је да су неки злочинци постали хришћански светитељи! Остаје за сва времена Христова Реч човеку: He бој се, само веруј! Опет нешто идеално што слушамо (ако и чујемо) од Христа. He, сваком човеку је потребно идеално, јер је оно Смисао и Циљ личног живота.