Долазећа катастрофа

„У Америци, свако може да постане председник – и у томе је проблем”, констатовао је својевремено тамошњи сатиричар Џорџ Карлин (1937–2008).

Америка – а и остатак света – с тим проблемом се управо суочавају. Шест недеља до изборног дана (8. новембар), кандидат републиканаца Доналд Трамп води мртву трку с изабраницом Демократске партије Хилари Клинтон. Први пут његове шансе да се домогне Беле куће су стварне.

Та могућност мало кога оставља равнодушним, с обзиром на преовлађујући утисак да је реч о у сваком погледу контроверзној личности: ексцентричном милијардеру, опасном демагогу, незналици, преваранту и опсесивном лажову (све ово су епитети из америчких и светских медија, који се не устежу да га упореде и с Мусолинијем и Хитлером).

„Трамп је неподесан за председника”, изјавио је садашњи председник Барак Обама. То уверење деле и угледници из Републиканске партије, укључујући и живе бивше председнике и мноштво конзервативних конгресмена.

„Трамп је велики ризик за националну безбедност”, сматра некадашњи секретар за одбрану Роберт Гејтс, оцењујући да је кандидат његове партије не само „тврдоглаво необавештен” него и „наиван и неодговоран”.

„Трамп је проблем за цео свет”, рекао је у интервјуу „Шпиглу” председник Европског парламента Мартин Шулц, Немац по којем је велики разлог за забринутост то што ће на месту које подразумева апсолутну одговорност седети човек који је уопште нема.

Аналитичко одељење лондонског „Економиста”, у свом актуелном геополитичком прегледу, могућу Трампову победу сврстава међу „десет главних ризика за глобалну економију”.

„Доналд Трамп је јединствена претња америчкој демократији”, оценио је у редакцијом уводнику „Вашингтон пост”, сматрајући да су за будућност Америке подједнако опасне и његове дијагнозе и његова решења. „С Трампом у Америку долази фашизам”, каже у колумни за овај дневник Роберт Кејган, један од водећих америчких неоконзервативаца.

Ово је само мали узорак погледа на Трампа - 62 одсто Американаца сматра да је он неквалификован за место председника. Па како је онда могуће да има толико следбеника да се у финишу изборног маратона изједначи с Хилари Клинтон (којој проблем није политичка способност, него друга врста неподобности)?

За ово је понуђено доста објашњења, чија је срж да је критична маса америчких бирача незадовољна стањем у својој земљи и гневна на своју политичку елиту, спремна да се коцка на Трампа, у уверењу да то може да промени само неки радикални аутсајдер попут њега. С друге стране, Хилари Клинтон је управо симбол свега што у том систему не ваља: део је естаблишмента повезаног с крупним бизнисом и корумпирана од њега, због чега је њено залагање за добробит „средње класе” само замазивање очију.

Насупрот већ активиране политичке и медијске узбуне због „долазеће катастрофе”, нису ретка ни смирујућа објашњења да је Трампов програм – радикално смањивање пореза, протеривање емиграната, подизања зида с Мексиком, конфискација ирачке нафте, конфронтација с Кином, игнорисање доктрине НАТО-а о колективној одбрани… – само реторика од које ће, кад преузме председничку дужност, одустати.

Да је ова врста оптимизма неоснована, настоји да докаже опсежна анализа „Трамповог првог дана у Белој кући”, коју је прошле недеље објавио либерални „Њујоркер”.

Овај угледни недељник (излази од 1925. године) указује пре свега на основну чињеницу да ће „председник Трамп” располагати ресурсима „највеће компаније света са 2,8 милиона запослених цивила и милион и по војника”, да ће имати могућност да промени око 4.000 функционера и, наравно, да ће у његовој пратњи стално бити човек с коферчетом у којем је уређај који активира најмоћнији нуклеарни арсенал.

Подсећа, затим, да председничка моћ јесте уставно ограничена, али да је и даље веома велика. Трамп ће тако, између осталог, бити овлашћен да поништи нуклеарни уговор с Ираном, да уредбом забрани улаз муслимана у САД, да од Департмента правде захтева да нека кривична дела буду приоритетна, да раскине неке трговинске споразуме и повуче амерички потпис с међународних уговора…

Главна претња јесте, међутим, сам Трамп и његова плаховитост. У једној од својих биографија, он наглашава „како су други изненађени коликом брзином доноси велике одлуке”, објашњавајући да притом не размишља много нити анализира, већ се ослања искључиво на „свој инстинкт”.

Врховни командант најмоћније армије, који инстинктивно реагује на неки шокантни догађај (саговорници „Њујоркера” притом указују да први извештаји о неком драматичном догађају по правили нису тачни) – заиста јесте застрашујућа могућност. „Искрено, проблем с Доналдом је што он не зна шта не зна”, цитиран је у овом контексту један неименовани бивши функционер Беле куће, који је данас у Трамповом тиму.

Кад се овоме дода Трампово већ легендарно „игнорисање чињеница” – ухваћен у некој лажи, он поново нешто слаже – околност да не може да се сети озбиљне књиге коју је прочитао и његова неспособност дуже концентрације – испада да је афоризам Џорџа Карлина био једно далековидо упозорење.