Шимон Перес – јастреб који је постао миротворац

„Никада нисам сањао о томе да постанем председник. Мој сан је био да будем пастир или песник звезда”, рекао је у инаугурационом обраћању 2007. године Шимон Перес, један од водећих израелских политичара од оснивања те државе до пре две године, када се повукао из политичког живота у својој 91. години.

Амерички председник Барак Обама није помислио на звезде, али јесте казао да се „једна светлост угасила” данас, када је стигла вест да се Перес упокојио од последица можданог удара који га је погодио две недеље раније.

Обама, његов претходник и могућа наследница, брачни пар Клинтон,  француски председник Франсоа Оланд, као и његов претходник и могући наследник Никола Саркози само су неки од светских лидера чије се присуство очекује на погребу Переса, који ће бити покопан на гробљу Маунт Херцл у Јерусалиму.

И сви озбиљни светски медији су покушавали да у посмртним словима обухвате дуги и контрадикторни живот и каријеру овог великана израелске политике.

Откако је у њу ушао, није престајао да буде у средишту пажње иако се, по општој оцени, боље сналазио у преговорима вођеним далеко од светлости рефлектора.

Осим председничке, три пута је заузимао позицију премијера и водио укупно 12 различитих портфеља у владином кабинету, укључујући и министарства спољних послова и финансија, као што је био и на челу своје, Лабуристичке странке. Али, ниједном није заиста тријумфовао на изборима, па је и једна његова биографија названа „Човек који није умео да побеђује”.

Истинску омиљеност је тај цењени оперативац дочекао тек пред крај живота, на шта је, подсећа „Њујорк тајмс”, једном, не без ироније, рекао да не зна када је био срећнији, током шездесет година, колико је словио за најконтроверзнију фигуру своје земље, или након што је одједном постао најпопуларнији човек у њој.

Највећа је противречност Пересова то што је био најзаслужнији за изградњу одбрамбених снага Израела и деценијама је важио за великог јастреба, да би се потом окренуо успостављању мира с арапским суседима.

Са великим унутарстраначким ривалом Јицхаком Рабином и вођом Палестинске ослободилачке организације (ПЛО) Јасером Арафатом добио је Нобелову награду за мир 1994. године за споразум из Осла, склопљен годину дана пре тога.

Али, његови мировни напори су се до сада показали мање трајним од напора које је у првом делу каријере уложио да на ноге подигне израелску војску и безбедносну индустрију, па и да опреми своју државу нуклеарним оружјем.

То није једино што му суседи Израела стављају на душу. За њих, Пересова заоставштина миротворца је укаљана и подршком изградњи насеља Израелаца на територији освојеној током рата 1967. године.

Та насеља су и данас велика препрека миру с Палестинцима.

Перес је и председавао влади када је израелска војска гранатирањем узвратила на нападе Хезболаха из јужног Либана. У том одговору се толико мало пазило на колатералну штету да је страдало најмање стотину, према неким изворима и две стотине цивила.

Перес је, ипак, био један од ретких израелских политичара који није прихватао формирање палестинске државе зато што ју је доживљавао као нужност с којом се ваља помирити у недостатку идеалног решења.

Тврдио је, наиме, да је стварање Палестине добро за Израел. Заговарао је и „нови Блиски исток”, обарање тврдих граница и повезивање које су поредили и с Европском унијом.

Арапски критичари су му, међутим, пребацивали да је цео концепт осмислио тако да би Израел у тој „блискоисточној ЕУ” имао улогу доминантне силе која не би била добронамерна, већ би Палестинцима дала политичка права али би их зато експлоатисала као јефтину радну снагу, која нема избора сем да пристане на такве послове, који би је задржавали у подређености и беди подношљивој тек колико је неопходно да се не побуне.

У његовој земљи десничари су ми приговарали да је био претерано попустљив према ПЛО-у, с којим је пре његове иницијативе из 1993. године за израелске политичаре било незамисливо да се директно преговара.

Левичари из Израела сматрали су да он својом миротворачком позицијом, ако не само позом, не служи ничему сем да пружи јастребовима изговор док они настављају с агресивном политиком.

У последњим годинама председничког мандата, међутим, како преноси „Гардијан”, наводно је био први човек тајне фракције унутар безбедносног естаблишмента која је блокирала планове премијера Нетанијахуа и министра одбране Барака да изведу војни удар на иранска нуклеарна постројења не би ли спречили да у њима буде конструисана атомска бомба.

Написао је једанаест књига, обожавао је поезију и с подједнаком лакоћом цитирао старозаветне пророке, античке мислиоце, француске писце и кинеске филозофе. Потицао је из села по имену Вишњева, из подручја где се граниче данашња Пољска, Белорусија и Литванија.

У једанаестој години, 1934, породица му се преселила у обећану земљу. Петнаестак година касније презиме Перски је на предлог пријатеља променио у Перес, што је хебрејска реч за орла. У то време је већ био на задацима какви приличе једном јастребу у политичком смислу.

Виталан све до последњих година живота, радио је и по 18 сати дневно. Кад су му на 88. рођендан пожелели, по старом обичају, да дочека и сто двадесети, одговорио је: „Не будите шкрти”.