Бизнисмени у сукњама

Само 100 година је прошло од првих мартовских социјалних гибања, када је 15.000 жена запослених у текстилној индустрији у Њујорку, са слоганом „Хлеб и руже” на уснама, затражило радно време достојно човека, бољу плату и право гласа. Хлеб је симболизовао економску сигурност, а руже бољи квалитет живота. Што су тражиле, то су и добиле, али је требало много патње и жртава. У Србији је ишло мало теже, а временом је дошло до тога да жене преузму ствар у своје руке и почну саме да се баве бизнисом. Тако је основано и Удружење пословних жена Србије, са седиштем у Београду, које ових дана слави 10 година постојања. Вероватно са нешто измењеним слоганом: руже се подразумевају, а за хлеб ћу сама да се борим.

И тако долазимо до званичне бројке, која, према подацима из Агенције за привредне регистре, каже да жене управљају са 6.700 малих и средњих и 16 великих предузећа.

Оливера Поповић, потпредседница Удружења пословних жена, каже да се жене одавно не повезују са одређеном граном индустрије, примера ради, са текстилном, и да је све више припадница лепшег пола које остварују завидан профит у области туризма и посебно здравства.

– У Удружењу највише пажње посвећујемо младим женама које тек почињу да се баве бизнисом, како би што лакше пребродиле препреке и проблеме које смо ми већ прошле – истиче Поповићева.

А препреке су добро познате: треба објаснити просечном српском супругу, блажој или оригиналној верзији Хомера Симпсона, да је крајње време да његова ћутљива женица, која иначе одлично кува, отвори своју фирму. А када тај проблем буде превазиђен, треба имати снаге да се обавезе у пословном свету, ускладе са усисавањем, прањем, кувањем и чувањем деце.

– Веома је напорно помирити друштвене и породичне обавезе. Осим тога, према нашим истраживањима, жене се често жале на недостатак почетног капитала. Новац јесте проблем, али на то се најчешће жале оне које нису успеле у послу. Свакако, све успешне жене кажу да су имале подршку породице, а веома је важна и мужевљева – констатује Поповићева.

А жене које су развиле сопствени бизнис, јасно, осећају потребу да прошире делатност, па додатну тегобу представља важећи закон, по којем је могуће основати само једну фирму на једно име. Али то треба да реши држава, а тиче и жена и мушкараца. Уосталом, предузетници у Србији знају како да се изборе са овом „непријатном” ситуацијом.

Постоји, каже Оливера Поповић, још велика предност, коју жене имају над мушкарцима: то је чувена, и у феминистичкој филозофији опевана, женска солидарност.

– Чињеница је, жене су много солидарније и спремније да помогну једна другој. Нема суревњивости и зависти која влада међу мушкарцима којима успех обично представља одмеравање снага и ривалство. Познат је и случај у Мађарској, где су жене правиле сопствене фондове, када банке нису давале кредите – вели Поповићева.

И док је у Београду ситуација за предузетнике у сукњи колико-толико добра, у унутрашњости је за жене и даље тешко. Мушкарци своје знање и искуство, показују истраживања, у провинцији углавном размењују између себе, далеко од „неуких” ушију лепших половина.

Удружење пословних жена има 120 чланица. Оливера Поповић каже да међу чланством нема мушкараца, мада су, ако то желе, добродошли. Е сад, друго је питање како би мушка сујета поднела дружење са 120 бизнис-лавица, а још, рецимо, није обезбедио ни такозвани старт-ап кредит.

Леонард Коен, песник и музичар, једном приликом је рекао да једва чека да жене преузму ствар и почну да се баве вођењем држава и света, за шта су, по њему, и рођене. А да мушкарци коначно могу да се посвете поезији, музици, уметности и сличним стварима, за шта су у суштини и рођени. Србија је, према статистичким подацима, бар што се женског предузетништва тиче, у рангу са једном Шведском. Шта да се ради, одговорне су, доследне, ефикасне, и, као и обично, можемо само да им завидимо, ако су паметније и способније од нас. Дивота. Него, коме да се долепотписани жали што новинарство постаје начисто женски посао?