Брисел се клади на Ренција

Референдум о уставним променама који би требало да стабилизује Италију биће одржан 4. децембра, али постоји опасност да тога дана буде отворена Пандорина кутија из које би тек излетела бројна питања о политичкој стабилности. И не само у Италији. Јасно је то европским колегама премијера Матеа Ренција, чим млако реагују на његове неретке изливе беса. Иако им је дао много повода да га не симпатишу и не подржавају, потајно лидери ЕУ стрепе да би на ризичном референдуму могли изгубити овог италијанског фаворита. Стога су свом снагом уз њега. А Ренци је знао бити непристојан на релацији с Бриселом. Говорио је Берлину да је шкрт с новцем, а Паризу је поручивао да је зао према мигрантима. Скоро је на самиту 27 чланица блока одржаном у Братислави изливом беса разбио фасаду о јединственој постбрегзитовској унији. Сметало му је што су немачка канцеларка Ангела Меркел и француски председник Франсоа Оланд тада заузели главни подијум, без њега, и при томе су игнорисали његове захтеве. Касније је објаснио да је побеснео јер није хтео да ћути о неким стварима зарад мира у кући. Пре тога је разљутио извршну власт ЕУ назвавши их технократама и бирократама без срца и душе.

Неки политичари верују да се Ренци овако понаша јер је његов политички живот у кризи, па покушава све што може само да избегне да му власт преузме евроскептични покрет Пет звездица.

Вероватно се због ове алтернативе у вези с његовим понашањем не узрујава Брисел. Штавише, Ројтерс је скоро писао да су од неких француских и немачких званичника начули да Меркелова покушава да му помогне да не скрене с овог пута. Такође, канцеларка у њему види најбољу опцију за Италију а самим тим и европску заједницу. Каже за њега да је најбољи реформатор. Тим поводом је, кажу Ројтерсови извори, соколила партијске колеге да Италији треба дати више простора како би се изборила с мигрантском кризом, те се приде позивала на страшну судбину која је земљу пре месец дана задесила у разорном земљотресу који ће направити кратере у ионако бушном државном буџету. Истина, у међувремену је и њен маневарски простор постао ужи захваљујући десничарско-евроскептичном АфД-у.

Уосталом, ко би од северних Ренцијевих колега пожелео да у крајњем случају на општим изборима 2018. године власт у Италији преузме покрет бившег стенд-ап комичара који сања да распише референдум о изласку из еврозоне. Ако ћемо сликовитије, долазак на власт Бепеа Грила, лидера Пет звездица који већ влада у 18 градова и престоници, било би исто као када би бивши укиповац и поносни коловођа „брегзита”, Најџел Фараж, постао премијер Велике Британије. Грило и не крије симпатије према Фаражу, а често аплаудира свакој речи лидерке француског Националног фронта Марин ле Пен.

Стога се као и Ренцију овај сценарио који би могао уследити 2018. године на општим изборима у Италији, ако не и пре, не допада ни Француској и Немачкој које следеће године очекују избори.

Наиме, иако се у неким политичким круговима бруји о томе да је италијански премијер себе „закопао” оног тренутка када је рекао да ће дати оставку ако народ на референдуму не подржи његову идеју о уставним променама, јер исти видно бесан једва чека да му на овај начин искаже неповерење, Брисел је задовољан што је премијер остао миран на прозивке да је касно да поништава завет и да треба да поднесе оставку ако 4. децембра не добије оно што жели.

Италијанска штампа пише да за разлику од неких „мрачних умова” који су прогнозирали референдумски пораз и крах валуте у земљи, креатори политике широм ЕУ тврде да чак и да изгуби Ренци, његов пораз неће повући политичку и економску кризу у трећој по величини чланици еврозоне.

Штавише, у умирујућим нотама за Ројтерс причају и француски званичници тврдећи приде да се нови европски трио тек захуктава јер је француско-немачки погон одлучан да ради уз помоћ италијанског мотора.

Дакле, од када је Британија рекла „не” Брисел је убеђен да ће Ренци победити на референдуму, спровести неопходне законодавне и институционалне промене и бити главна снага која ће погурати постбрегзитовску европску заједницу.

Ренци изгледа није само Италијанима обећао да ће референдумом који се иначе сматра најважнијим после Другог светског рата и смањењем броја сенатора побољшати ефикасност парламента, уредити изборни систем, стабилизовати владу и ојачати законодавство. Тако би се наставило динамично партнерство с Паризом и Берлином зарад што чвршће Европе коју са свих страна нападају евроскептичне странке.

Иако критичари упозоравају да ће Ренци уставним реформама заправо нарушити децентрализацију, учврстити своју власт и суспендовати демократију у земљи јер сенатори више неће имати значајну улогу у одобравању италијанског буџета и неће више бити у стању да сруше владу изгласавањем неповерења, свима је јасно да на другој страни клацкалице седи Бепе Грило. Ако би се Ренци приземљио, а већ је четврти премијер у три године, на другој страни би се у небо винуо популистички покрет и можда за собом повукао сличне партије широм ЕУ.