Шта би несврстанима

Дводневни самит Покрета несврстаних окончан у прошлу недељу на венецуеланском острву Маргарити регистрован је штурим агенцијским вестима и понеком анализом која је подсетила на његову историју, али и чињеницу да му је важност као фактора међународних односа – давно истекла.

Потврда за то била је чињеница да му је присуствовало само осам шефова држава, далеко мање од у овом погледу такође слабог одзива на претходном састанку на врху, 2012 у Техерану, када их је било 35.

Била је то још једна причаоница представника 120 земаља (и 60 одсто човечанства), по чему су несврстани и даље највећа мултилатерална асоцијација (али не и организација), која је од свог формалног оснивања, 1961. у Београду, окупљала шаролико друштво. У покрету су тако још све земље Африке, већина азијских и латиноамеричких.

Резултат самита је још једна завршна декларација, овога пута од 190 страница, која позива на мир у свету и решавање како старих, тако и нових проблема, попут тероризма и избегличке кризе (уз обавезну подршку домаћину, непопуларном председнику Мадуру, која је увијена у „право венецуеланског народа на мир”).

Готово сви учесници самита су се потом преселили на друго, око пет сати авионског лета удаљено, острво, Менхетн, где је за говорницом Генералне скупштине УН мање-више истим речима свака земља поновила оно што је изнела на Маргарити.

Самит у Венецуели је међутим запажен по једном преседану: на њему се није појавио премијер земље која је оснивач покрета и која је несврставање уградила у темеље своје спољне политике – премијер Индије.

Недолазак Нарендре Модија штуро је образложен „другим обавезама”, али овај гест је на више страна протумачен као нека врста стратешког заокрета новог индијског лидера коме се приписује и жеља да са националног трона скине политичко наслеђе првог премијера независне Индије и, са Титом, Насером, Сукарном и Нкрумахом, оснивача покрета – Нехруа.

Модијев изостанак је углавном протумачен као напуштање традиционалног спољнополитичког постулата да је Покрет несврстаних још битан за индијску дипломатију, као форум и „кокус” у којем могу да се формирају разна савезништва за промоцију интереса глобалног југа.

Ово уверење је било повод да, 2012, група индијских дипломата и спољнополитичких експерата сачини докуменат „Несврставање 2.0”, који је промовисан као „водич за спољнополитичку стратегију Индије у следећој декади”.

Моди, који је премијер постао 2014, када је његова Баратија џаната партија убедљиво победила дотле дуго владајућу Конгресну странку, својим потезима већ одавно показује да је његова визија места и улоге Индије у свету другачија.

Као кључан доказ његовог одустајања од несврстаности узима се позив Бараку Обами да прошле године буде почасни гост параде која се сваке године приређује поводом Дана републике – што је био дотле најдиректнији сигнал додворавања Америци.

Са данашњим статусом економије са највећом стопом раста, Индија предвођена Модијем себе све више види као велику силу у настанку, процењујући да јој је у тим амбицијама Америка неопходан савезник.

Подршку у томе – и у дистанцирању од политике несврставања – Модију пружају и угледни индијски креатори јавног мњења. Раџа Мохан, колумниста, данас директор Карнеги Индија, тако сматра да Покрет несврстаних није изгубио важност због краја хладног рата, пошто је био нефункционалан и дуго пре тога, јер није успевао да хармонизује економске и политичке интересе својих многобројних чланица. Због тога су у његовим редовима напуклине биле видљиве још током седамдесетих, да би кулминирале у кубанском залагању за „природно савезништво” несврстаних са социјалистичким блоком предвођеним Совјетским Савезом.

Боб Гош, главни уредник „Хиндустан тајмса”, сматра пак да, у контексту транзиције из униполарног ка мултиполарном свету, Кина и Индија постају земље „са јаким магнетизмом по сопственом праву”. „Биће нових врста сврставања, која ће више бити дефинисана економијом и географијом него идеологијом.”

По овом аутору, „сврставање је данас врлина и знак доброг лидерства”, при чему би „мале земље требало да стреме ка вишеструком сврставању својих интереса”, пошто данас „ниједна земља не може да претендује да је несврстана – то није чак ни Северна Кореја која је по много чему кинески протекторат”.

Да ли је Моди својим игнорисањем самита у Венецуели Покрету несврстаних задао фатални ударац – или још има простора да асоцијација еволуира у конструктивну алијансу, с обзиром на то да су њени оснивачки принципи и залагање за поредак мирољубиве коегзистенције и равноправности нација и даље релевантни – видеће се у годинама које следе.

Оно што је сигурно, то је да се нико не усуђује да га прогласи покојником, па ће се трогодишњи ритуали самита у догледно време наставити, упркос сврстаности чланица – и одсуству сваког покрета.

Где смо ми

Србију која, са два бивша дела Југославије, БиХ и Црном Гором, у Покрету има званични статус „посматрача” (пошто је почетком деведесетих маневрима лобија муслиманских држава из њега изгурана), у Венецуели је заступао шеф дипломатије Ивица Дачић, где је лобирао да се не призна Косово.

Док је, за Титова живота, захваљујући несврстаној политици, Југославија била велика сила, то је данас само лепа успомена, коју смо накратко освежили када смо 2011. успели да нам се повери да будемо домаћини церемонијалног скупа којим је обележена 50-годишњица Прве конференције несврстаних земаља, одржане у Београду 1961.