Глобално сам песимиста, лично непоправљив оптимиста

Представа „Над гробом глупе Европе” у режији Себастијана Хорвата и у продукцији ХНК Ивана пл. Зајца из Ријеке биће изведена вечерас у 19.30 сати на сцени земунског Мадленијанума као последња, дванаеста фестивалска премијера у званичној селекцији јубиларног 50. Битефа.

Себастијан Хорват је један од водећих словеначких редитеља, а овога пута  инспирисан Крлежином новелом „Хрватска рапсодија” сценски је „пропитивао” путовање Хрватске у Европску унију...

Сам наслов представе „Над гробом глупе Еуропе” интригира позоришне знатижељнике. Шта вас је подстакло да га промените будући да је представа, првобитно била насловљена са „Хрватска рапсодија”? На шта сте хтели да укажете са овао провокативним насловом?

Промену наслова је после премијере с разлогом захтевао носилац ауторских права ХАЗУ (Хрварска академија знаности и уметности), јер представа нема везе са експресионистичком једночинком „Хрватска рапсодија” Мирослава Крлеже. За нови наслов смо Милан Марковић и ја изабрали стих Крлежине песме коју употребљавамо као ознаку времена у представи. Представа се бави Европском унијом: додуше са хрватске тачке гледишта. Занимала нас је Европа као тврђава, као културни темељ. Исходиште нам је било питање шта би се догодило кад изненада не бисмо имали излаза и кад бисмо били затворени са својим генима и  били осуђени само на саме себе. Без сафарија по трећем свету и без погледа на свој дом извана.

Представа „Над гробом глупе Европе” говори о путовању Хрватске у Европску унију. Какве су наде, очекивања, а каква реалност?

Ја сам из Словеније. У овом тренутку је већ јасно да су Европи Словенија,

Хрватска и Србија потребније, него она нама. Јефтино радно тржише и економско окружење биће у потпуности подређено западним корпорацијама: под маском конкурентности, флексибилности, економског раста... Реалност постају турбокапитализам, уништавање средине, солидарност као глупа вредност и екстремни индивидуализам, што све заједно указује на прогон свега што мирише на сатанистички социјализам.

Колико се разликује наше време од времена када је Крлежа писао новелу „Хрватска рапсодија?

Идеологија економизма по којој све вреднујемо, па и култуно деловање и уметност, постаје главна мантра. Ако је некада лева идеја и постојала као нада с програмом и могућностима, данас све те идеје немају више никакве везе с базом, с људима. Нико више не верује у утопију. Постајемо робови кредита и лажних обећења о благостању. Зато воз, који под вођством црвеног свештеника, постаје комета која уништава, пали и руши наше библиотеке, палате, позоришта и остале храмове националне цивилизације (у „Хрватској рапсодији”) постаје барка пуна бегунаца која упловљава у красни нови свет... И како каже Жижек, данас је лакше мушкарцу направити три пениса, него подићи порез за социјално за један проценат.

Каква је, по вама, слика Европе данас?

Слика нове Европе је неконзервативизам који покушава да нам наслика једино могуће решење, односно алтернативу у облику гнусних национализама и верских фанатизама. Уместо да Европа постане стециште, коегзистенција и међусобно оплођивање разлика, бесно трагамо за разликама међу нама и међу њима. Уместо да схватимо да живимо у истом свету и да је наша земља заједничко власништво свих нас, ми продубљујемо разлике на верском и националном плану, уместо да схватимо битну разлику између шачице богатих и мноштва сиромашних, која постаје из године у годину све већа, без обзира на показатеље економског раста. Глобално сам велики песимиста, лично сам сам непоправљив оптимиста. Верујем да је човек креативно биће које ужива у слободном повезивању и стварању. Верујем да је вредан и да има смисла против нервототалитаризма, који нам је киднаповао душе.

Како видите нашу будућност на овим просторима? Колико је деликатно живети на Балкану?

Тренутно је слика црна. Мислим да је потребно борити се против слике Балкана као европског несвесног, пуног примитивних сексуалних, примарних нагона и зачараног зла и агресије. Тренутно још нисмо забранили абортус као у Пољској и не живимо у фашистичким државама, где не постоји ни милиметар опозиционог мишљења, као што је случај Мађарске. Нисмо ни далеко. Бојим се да су ти неоконзервативни импулси показатељи нове Еуропе, бојим се да ћемо са лакоћом себе убедити да је у реду као што јесте и да ћемо заборавити на све тинејџерске идеале да вреди мењати свет и да наша срећа не зависи од потрошачке куповне моћи, усиљених друштвених односа и од приватног власништа који је једини гарант нашег благостања.