Пад Алепа – упозорење за Москву

Источни део Алепа, кључно упориште побуњеника у Сирији, опет је пред падом, од којег тешко да ће га спасти нека нова контраофанзива, налик на ону летошњу. Али, Русија, чија авијација помаже продор владиних снага, била би непромишљена ако у све вероватнијем слому источног Алепа не би препознала и макар два упозорења по своју кампању у Сирији, годину дана од њеног почетка.

Најмањи проблем по Русију јесте хуманитарна катастрофа у том граду. Идеја да ће неко од руских генерала или политичара бити приведен западним или међународним судовима под оптужбом за ратне злочине над цивилима, какве им приписују поједине западне земље, сасвим је искључена.

Нешто незгодније по руску страну јесте то што ће им немали део становништва у земљи у којој желе да задрже знатан политички утицај и након рата упамтити ову епизоду. Широм Блиског истока и у муслиманском делу света, сунитски екстремисти, попут оних какве су регрутовали Ал Каида и Исламска држава и оних који ће се тек прикључити будућим терористичким организацијама, означиће Русију као ону која је „убијала невине да би заштитила шиитске отпаднике”, како ти радикали доживљавају режим у Дамаску, и држати мету на њеном челу.

Непосреднији проблем је нешто друго. Може се, опреза ради, половина навода о ратним злочинима отписати као „западњачка пропаганда”, у шта уверавају руски и сиријски режимски медији. И тада би, међутим, остало довољно грозота у сведочењима и снимцима из опкољеног дела Алепа да би тамошња ситуација уливала језу. Судећи и по Уједињеним нацијама, напади руских авиона и трупа сиријског председника Башара ел Асада, као и савезничких групација из Либана и Ирана, представљају систематско уништавање медицинских установа у Алепу, те изнуривање цивила глађу и жеђу, све како би се непријатељ принудио на предају.

Ни таква кампања, међутим, није била довољна за победу, па су сада асадовске копнене снаге допуњене. Процене се разликују, али је у свима реч о неколико хиљада нових бораца, односно, према „Гардијану”, сада је пред сиријским побуњеницима фронт од око десет хиљада непријатеља. Тешко бомбардовање, дакле, није могло да заврши посао, већ је неопходно и масивно гомилање копнених трупа да би се сломио отпор само у једном граду, и то годину дана откако су се Руси, 30. септембра прошле године, директно укључили у борбе у Сирији.

Истина је да је Алепо изузетно важна стратешка тачка, али његовим падом рат неће бити окончан. Остаци регуларне сиријске армије и Хезболах су, по свему судећи, већ исцрпли своје резерве. Остаје да се за појачања регрутује још добровољаца или добровољаца у Ирану или да Русија ангажује и пешадију, што свакако не жели. Све у свему, преурањеном се испоставила славодобитност руских саопштења из раних фаза њене интервенције у Сирији, када је Кремљ поручивао да је за неколико недеља успео више него САД и њени савезници за годину дана. Русија би се могла наћи пред америчком дилемом: шта радити на Блиском истоку кад авијација не може победити супарника док пешадију није упутно изводити на ратиште, јер онда ће се у домовину враћати много више погинулих, па домаћа јавност више неће интервенцију доживљавати као тријумф.

Заправо, један недавни извештај, који није потврђен, упућује на то да је транспорт мноштва руских пешадинаца у Сирију већ почео. Ако то и није тачно, додатни руски авиони, како је јавио руски лист „Известија”, тамо јесу стигли, што опет показује да Сирија почиње да гута све више руских ресурса.

Једно су Руси, ипак, исправно прорачунали. Офанзивом на Алепо нису ликвидирали договор с Американцима, који још, упркос томе што је примирје срушено, разговарају с њима и траже заједничко решење.

На први поглед, није лако схватити зашто је Москва уопште ризиковала тај договор, који је прећутно подразумевао слабљење умерене опозиције, последично и јачање Асада. Могуће је да су тачне руске тврдње како су бомбардовањем положаја Асадових јединица примирје саботирале САД или, барем, како је Пентагон, који је том споразуму од почетка био несклон, тим чином саботирао Белу кућу. Замисливо је и да је Асад без одобрења Русије напао хуманитарни конвој за помоћ побуњеничком крају. Тек се за оно што је уследило, жестоко бомбардовање Алепа, недвосмислено може рећи да је била одлука Русије, која је могла оборити спремност Америке на преговоре.

Но, Вашингтон се, изгледа, и даље не усуђује да одговори војним средствима, него тражи компромис. Ако се на такав исход ослонила, чини се да је Москва добро проценила ситуацију.

Изостане ли војни одговор САД и регионалних непријатеља Асада на офанзиву на Алепо, Русија и њен штићеник довешће умерену опозицију на ивицу колапса. У том случају, војно релевантни међу антиасадовским снагама остаће Курди, који сукоб с режимом избегавају али имају интересе супротстављене његовим, и исламисти, од којих су Исламска држава и Фронт за ослобођење Шама, како се Нусра фронт прозвао однедавно наводно прекидајући везе с Ал Каидом, искључени из мировног процеса као терористи и легитимне мете и за руске и за америчке авионе. Курдима вето Турске не дозвољава учешће у међународним преговорима о Сирији. Тако би падом Алепа Асад можда остао готово без иједног ривала који би заузео место с друге стране преговарачког стола.

Дугорочно, ни то не мора водити само најбољем по њега или онога за кога би се, евентуално, Русија и САД сложили да га замени. Ако су проучавали америчке муке, Руси су одавно схватили да се отпор на Блиском истоку не убија војним поразом, који се наизглед спрема Исламској држави и који би заједнички удари с Американцима, који су били у плану, могли нанети Фронту за ослобођење Шама. Отпор само чека следећу прилику да избије, иначе ни америчке трупе не би биле још везане за Ирак и Авганистан, које су покушале да напусте. То је други проблем о којем би, док Алепо пада, Кремљ морао размишљати.