Грех покрштавања и ореол Степинца

Да ли се папа Фрањо у Тбилисију, када је у суботу поподне разговарао са представницима мале католичке заједнице у Грузији, својим говором против прозелитизма оградио од загребачког надбискупа Алојзија Степинца?

Када је поручио католичким свештеницима да никада не смеју насилно да преобраћују православце јер су то њихове сестре и браћа – да ли је желео да пошаље поруку и Српској православној цркви, коју за неколико дана очекује наставак дијалога са Римокатоличком црквом о историјској улози Алојзија Степинца?

Министар спољних послова Србије Ивица Дачић управо је тако протумачио папине речи: оне су, према његовом мишљењу, до сада највећа осуда поступака кардинала Степинца у Другом светском рату. С друге стране, Миро Ковач, министар у техничкој влади Хрватске, верује да је његов српски колега погрешно и злонамерно интерпретирао папине речи. Осим што су приметили да поглавар Католичке цркве ниједном речју није поменуо Степинца, коментатори на појединим хрватским порталима уверени су да је папа Фрањо желео да пошаље поруку Грузијској православној цркви и њеним верницима, упадљиво одсутним на миси на главном стадиону у Тбилисију. Заправо, да су и њима биле упућене речи да је прозелитизам највећи грех против екуменизма.

Историчар др Вељко Ђурић Мишина, управник Музеја жртава геноцида, сматра да су у речима римског епископа наши политичари пронашли речи које он није изговорио.

– Ми Срби волимо да у много чему претерујемо, да у туђим јасним речима „нађемо“ оно чега нема јер нам се тако више свиђа. Пажљивим читањем папиних речи може се уочити да је он прекрштавање поменуо у контексту прозелитизма на територији Грузије, као што је био директан својевремено у говору о истом процесу у Украјини и Русији – истиче др Ђурић Мишина.

Министар Дачић међутим сматра да је после речи папе Фрање о греху преобраћења православаца немогућа канонизација Степинца који је „за време Другог светског рата формирао Одбор за покрштавање Срба“. Али, Католичка црква у Хрватској не сматра да је то било насилно покрштавање, већ спасавање живота православаца. Како се наводи у кардиналовој биографији на сајту Загребачке надбискупије, „Степинац се противио насилним верским прелазима, а када их није могао спречити, даје клиру поверљиву инструкцију: да оне који затраже прелаз – да би на тај начин спасли свој живот – приме у Католичку цркву без икаквих услова, јер: „кад прође ово време лудила и дивљаштва, остаће у нашој цркви они који буду конвертирали због уверења, док ће се остали, када опасност прође, вратити у своју”.

Претходници папе Фрање показали су својим поступцима како вреднују ту акцију „спасавања живота“: папа Јован Павле Други га је на јучерашњи дан 1998. године прогласио блаженим, док се папа Бенедикт Шеснаести молио на његовом одру у Загребу.

– Ватикан и готово сви припадници високих структура Римокатоличке цркве још од краја 1937. добро су знали шта ће бити на Балкану у историјски погодном контексту. Биле су то пророчанске речи папе Пија XI када је наговестио оно што је рађено у Независној држави Хрватској. И папа Пије XII је, према тврђењу Џона Корнвела, 1938. разговарао са надбискупом загребачким Алојзијем Степинцем о будућим приликама за које римокатоличко свештенство треба да се припреми. То је прихваћено у лето 1941. на састанку Конгрегације за Источну цркву када су дате смернице о прекрштавању – каже Мишина.

Садашњи поглавар Католичке цркве из прве руке зна шта о покрштавању Срба у Другом светском рату мисли СПЦ. Њега је пре две године о томе писмом обавестио патријарх Иринеј. После тог обраћања, папа Фрањо је предложио дијалог две цркве о историјској улози Алојзија Степинца. Међутим, како је после првог састанка ове мешовите комисије саопштила Света столица, њихов рад неће утицати на процес канонизације загребачког надбискупа.

– Политика садашњег папе према православној цркви се знатно разликује од претходника. У том контексту треба посматрати сусрет са руским патријархом Кирилом и понуду о разговорима са представницима Српске православне цркве о улози надбискупа Степинца. Остаје нам нада да ће се папино здравствено стање поправити како би могао да спроведе своје планове, барем када смо ми православни Срби у питању – напомиње др Ђурић Мишина.

Ово није први пут да папа Фрањо осуђује насилно превођење верника из једне цркве у другу. Његове речи у Тбилисију логично се настављају на заједничку изјаву коју је потписао приликом историјског сусрета са руским патријархом Кирилом на Куби. У том документу, испод којег су потписе ставили поглавари две најмногољудније хришћанске цркве, осуђује се сваки облик прозелитизма и наводи да је „недопустиво користити неприлична средства како би верници били принуђени да из једне цркве пређу у другу, чиме се пренебрегава њихова верска слобода и њихове сопствене традиције”. Овим документом папа се оградио од унијаћења спровођеног под окриљем Католичке цркве у Русији и Украјини, потписујући, заједно са руским патријархом, да је то био погрешан пут ка јединству. На теми насилног преобраћења православаца у католицизам, односно гркокатолицизам, међу православним црквама највише инсистира Руска православна црква. Један од неформалних услова да се састану руски патријарх и римски папа било је, између осталог, и претходно приближавање ставова о унијаћењу. Други човек РПЦ, митрополит волоколамски Иларион (Алфејев), после недавног састанка Мешовите комисије за православно-католички дијалог, изјавио је да тема уније треба да буде следећа велика тема разговора католика и православаца, као и да верује да је то горуће питање и највећи камен спотицања у односима две цркве.