На концерт у последњи час

Вик­тор Жу­ли­јан-Ла­фе­ри­јер (26), фран­цу­ски ви­о­лон­че­ли­ста, одр­жао је ре­си­тал са Уки­јем Ова­ска­и­не­ном, пи­ја­ни­стом, си­ноћ у Скуп­шти­ни гра­да Бе­о­гра­да, у окви­ру тре­ћег Ар­тлинк фе­сти­ва­ла мла­дих та­ле­на­та. Мла­ди му­зи­чар је из­вео де­ла Ба­ха, Брам­са и Шу­ма­на. Ла­фе­ри­јер је до­бит­ник пр­ве, а по­том и две по­себ­не на­гра­де на Ме­ђу­на­род­ном так­ми­че­њу „Пра­шко про­ле­ће” 2012. го­ди­не. За­вр­шио је Па­ри­ски кон­зер­ва­то­ри­јум, уса­вр­ша­вао се у Аустри­ји и Швај­цар­ској. На­сту­пао је са Фил­хар­мо­ниј­ским ор­ке­стром Ра­дио Фран­цу­ске, са Ер­ми­таж др­жав­ним ор­ке­стром и са Плзењ­ском ра­дио фил­хар­мо­ни­јом, Фил­хар­мо­ни­јом ју­жне Бо­хе­ми­је, Че­шком ка­мер­ном фил­хар­мо­ни­јом Пар­ду­би­це, Ака­де­ми­јом St. Mar­tin in the Fi­elds итд.

Го­сту­је­те пр­ви пут на Ар­тлинк фе­сти­ва­лу и то сти­же­те у по­след­њи час због не­пред­ви­ђе­них окол­но­сти? Ка­ко до­жи­вља­ва­те та­кве из­не­над­не ан­га­жма­не, да ли сте ра­ни­је би­ли у Бе­о­гра­ду ? 

Све за­ви­си од си­ту­а­ци­је у ко­јој се на­ла­зим у тре­нут­ку ка­да ме по­зо­ву да у по­след­њем ча­су за­ме­ним не­ко­га! У овом слу­ча­ју имао сам не­ко­ли­ко да­на да се од­мо­рим од ве­о­ма на­пор­ног ле­та ко­је се упра­во за­вр­ши­ло и да при­пре­мам сле­де­ће кон­цер­те ко­ји бр­зо до­ла­зе… Но, ка­ко ни­сам ни­ка­да сви­рао у Бе­о­гра­ду, па чак ни у Ср­би­ји, ис­ко­ри­стио сам при­ли­ку да мо­гу да учи­ним услу­гу ор­га­ни­за­то­ри­ма Ар­тлинк фе­сти­ва­ла мла­дих та­ле­на­та и за­ме­нио сам свог при­ја­те­ља кла­ри­не­ти­сту Ра­фа­е­ла Се­ве­ра, а ујед­но ћу има­ти при­ли­ку да от­кри­јем овај град то­ли­ко бо­гат дав­ном и но­ви­јом исто­ри­јом!

Уло­жи­ли сте до­ста у сво­је обра­зо­ва­ње, ка­ква ис­ку­ства но­си­те из дру­гих сре­ди­на? И шта вам је до­не­ла на­гра­да „Пра­шко про­ле­ће”?

По­чео сам да сту­ди­рам на Па­ри­ском кон­зер­ва­то­ри­ју­му са три­на­ест го­ди­на, а ди­пло­ми­рао сам са се­дам­на­ест. За­тим сам се при­род­но окре­нуо ка ино­стран­ству ка­ко бих на­ста­вио уса­вр­ша­ва­ње. Имао сам сре­ћу да срет­нем ве­ли­ког ма­е­стра Хајн­ри­ха Ши­фа, аустриј­ског ви­о­лон­че­ли­сту и ди­ри­ген­та, с ко­јим сам био и остао ве­о­ма бли­зак. Имам осе­ћај да сам с њим до­био по­себ­но, ком­плет­но обра­зо­ва­ње, од са­мих осно­ва тех­ни­ке ви­о­лон­че­ла ко­је ма­е­стро пре­да­је с по­себ­ним стр­пље­њем, па све до от­кри­ћа ру­ко­пи­са ве­ли­ких ком­по­зи­то­ра или са­вре­ме­ног ре­пер­то­а­ра. На­гра­да на Пра­шком про­ле­ћу ми је омо­гу­ћи­ла да обо­га­тим сво­је ис­ку­ство као со­ли­сте са ор­ке­стри­ма. Би­ло ми је по­себ­но дра­го што сам от­крио те ор­ке­стре, нај­ви­ше че­шке и сло­вач­ке, са ко­ји­ма сам по­том сви­рао на­кон до­би­је­не на­гра­де. Чак и у Фран­цу­ској на­гра­да „Пра­шко про­ле­ће” оста­вља пе­чат, мо­жда по­сред­но, али је сва­ка­ко до­при­не­ла мо­јим да­на­шњим кон­церт­ним и дис­ко­граф­ским ак­тив­но­сти­ма.

Осно­ва­ли сте трио, ка­ко је до то­га до­шло, да ли из по­тре­бе за му­зич­ким исто­ми­шље­ни­ци­ма или због по­тре­бе да се кроз но­ва де­ла ко­ра­ча у дру­штву, ма ка­кво оно би­ло?

Оку­пи­ли смо се као трио Les Esprits („Ду­хо­ви”) око за­јед­нич­ке љу­ба­ви пре­ма ка­мер­ној му­зи­ци. Ка­да има­те стал­ну по­став­ку, мо­же­те да ра­ди­те и раз­ми­шља­те на дру­га­чи­ји на­чин, ду­бље, ком­плет­ни­је, што је те­же ка­да се на­ла­зи­те са­мо по­во­дом не­ког кон­цер­та и не­ма­те до­вољ­но про­ба. Лич­но, као ви­о­лон­че­ли­ста, иако по­ку­ша­вам ко­ли­ко мо­гу да сви­рам као со­ли­ста, не бих мо­гао да за­ми­слим да се не ба­вим сва­ко­днев­но ка­мер­ним му­зи­ци­ра­њем, а имам сре­ћу што то ра­дим са му­зи­ча­ри­ма ко­је обо­жа­вам и ко­ји­ма се ди­вим!