Тајна љубавна шифра

„Књиге љубави и уздаха” наслов је уметничког дела али није реч, уједно, о метафори. Срешћете се са тим књигама уживо, у дословно тактилном облику, на овогодишњем Октобарском салону чији је наслов „Љубавни занос”. Део су уметничког пројекта Снежане Нене Скоко и изложене су у галерији „Артгет” Културног центра Београда.

Тренутак првог сусрета, моменат дуго очекиваног пољупца, ток болног растанка – за ауторку, која је своју дубоко интимну причу изложила публици, све то чини сторију о љубави, која је увек, ма како да почне и како да се заврши, и рационална и ирационална, и могућа и немогућа. Али свакако снажна.

Свака од уметничких књига (има их шест, на салону су изложене две „Књига-кревет” и „Књига-минијатуре”) и све у њима прожето је бројем шест. Тајном шифром коју су уметница и њен изабраник одабрали као свој прећутни знак љубави, као део минуциозно осмишљеног језика једног пара, само њему специфичног.

– Што се мене тиче, фокус није био на љубавном заносу већ на љубавној страсти. Тој сили која се не манифестује само на нивоу осећања већ је то покретач који ради на многим нивоима, који нас измешта из уобичајене гравитације. Њој не можемо да се одупремо, не можемо да је контролишемо, не можемо јој ништа осим да јој се препустимо. Љубав је тема којом се, заправо, стално бавим. Иако то понекад звучи и фриволно и обично, то тако није. Љубав је кључни елемент многих ствари које живот чине суштаственим – објашњава Снежана Нена Скоко.

Уметничка страст коју је осећала док је радила своје инсталације – објекте послужила је катарзичном испољавању проживљене прошлости. Данас према делу живота о којем храбро и прилично отворено говори има другачији однос.

– Бајка о Михаилу имала је тужан почетак, срећну средину, тужан завршетак и трагичан крај (особа која је центар уметницине пажње није више међу живима – прим. аут.) а, ипак, траје још увек. Једно ћебе, прекривачи проткани маслачцима, чаршав у који су утиснути делови љубавних писама, али и делови књига малог формата који су настали од семена ове биљке, који су крхки и које је лако поцепати: све то публика може и требало би да додирне. Тек на тај начин могуће је осетити енергију наше приче, која може бити посматрана и као универзална. Јер, маслачак расте и на најмањим површинама, упоран је и не знам да ли га је могуће искоренити. Исто тако ја не могу ову моју причу да заборавим и искореним – додаје ауторка, која ће 24. октобра заједно са Иваном Богићевић Леко одржати две радионице којима ће присуствовати средњошколци и студенти, а тема ће бити управо оно што је предмет нашег разговора.

Наша саговорница, која је дипломирала и магистрирала на Факултету примењених уметности у Београду, члан је Улуса и Улупудса, а до 2012. радила је као редовни професор на Академији лепих уметности, свог првог учешћа на „Октобарцу” сећа се још из времена када је та смотра била резервисана само за домаће ствараоце. Овога пута имала је, како истиче, задовољство да уметнички простор подели и са колегама из иностранства.

– Мислим да је добро што је реч о међународној изложби, иако не сматрам да је то што је салон некада био другачији лоше, напротив биле су то врло успешне изложбе, обојене сензибилитетом кустоса, као што је то и данас. То је било друго време и другачије околности су владале. Чињеница да је салон међународни даје целом догађају додатну вредност.