Битка венецијанских гондола и крузера

Када је у мају после посете Барака Обаме Куби уследио други историјски догађај, тренутак када је блиставобели крузер „Адонија” из Мајамија после пола века упловио у Хавану, мештани су готово пали у транс од среће. Аплаудирали су. Махали заставицама. Видели су америчке туристе како хрле у ресторане, хотеле, мале приватне радњице. Видели су зараду. Што се Хаванаца тиче, туристички бродови донели су таласе на којима ваља сурфовати. Али када су ови таласи запљуснули Венецију, мештанима је пред очима блеснуо – потоп.

Већ годинама се боре против крузера који нарушавају аутентичност једног од најлепших туристичких дестинација на свету. И не само аутентичност.

Док Америка сада већ увелико хрли џиновским пловилима у кубанску престоницу, житељима је понајмање на уму то што им заклањају прелеп поглед или то што су их на крају крајева окупирали Американци – туристички. Поживео је Фидел Кастро довољно дуго да види како ниче први амерички хотел после револуције. Град се развија толико да цене хотелског смештаја достижу њујоршке, а како капацитетом не могу да издрже туристичку навалу, новац се слива мештанима у џеп.

Исто је обећано и Венецији. Локалне власти и власници крузера кажу да ће пловила крцата путницима граду донели хиљаде радних места и завидну зараду. Али, када се пре неки дан џиновски брод приближио Венецији мештани нису као Хаванци махали заставицама добродoшлице. Малим чамцима и гондолама блокирали су прилаз граду. Махали су бакљама, транспарентима и показивали средњи прстом. Узвикивали су: „Нећемо велике бродове” и „Овде нисте добродошли”.

Након што је 2012. године италијански брод за крстарење „Коста Конкордиjа”, тежак 114.500 тона и висок колико десетоспратница, потонуо одневши у дубине Тиренског мора 31 живот, одлучено је да бродови преко 40.000 тона не смеју да прилазе обали Венеције. Ипак, прошле године је поништена и одлука да пловила преко 96.000 тона не смеју да улазе у град. Лепа Венеција поделила се на два табора. Мештани и конзерватори тврде да крузери лако могу оштетити балване на којима почива град. Да уништавају природну средину. Да наружују Венецију и представљају додатно оптерећење за буџет јер крње основе дрвених објеката. Кажу да чак и када се налази у луци, један брод ствара загађење колико 15.000 аутомобила дневно.

Пре две године бродови високи колико зграде прилазили су на свега 300 метара од главног Трга Светог Марка уприличивши путницима диван поглед на срце венецијанске културе, испред којег су тада стајали мештани малтене опасавши катедралу Светог Марка платном на коме је писало: „Велики броде – убијаш ме”. Поручили су да ће прелепи призор који туристи гледају бити под водом ако се наставе овакве посете. Заправо, да ће Венеција бити потопљена много брже него што се очекивало. Археолози тврде да се то већ дешава.

Од када су, има скоро две године, Хавана и Вашингтон обелоданили да се мире, Кубу је посетило 77 одсто више Американаца него раније. Ако се Американци утркују да виде Хавану пре него што је промене они сами, онда крузер-туристи трче да виде краљицу Јадрана пре него што је потопе крузери.

С друге стране, локалне власти и власници крузера не виде све тако црно. Прво, тврде да је немогуће очекивати још једну несрећу попут оне која је задесила путнике „Конкордије”. Кажу да су обалска стража, два тегљача и капетан задужени за маневре крузера који се могу преврнути само ако сви они изгубе разум. Званичне бројке ЕУ кажу да је Венеција прошле године имала добит од 536 милиона евра захваљујући овим пловилима.

Ипак, Венеција је од прошле године на Унесковом списку баштине која се налази у опасности због ефеката туризма.

Снажни бродски мотори мешају муљ и песковито дно лагуне где су забијени балвани који носе град. Венеција живи од туризма, али од њега не би требало да пропадне. Уосталом, „Спутњик” преноси да тамошњи туристички радници кажу да гости с бродова не доносе велику зараду јер не остају да преноће или ручају у ресторану.

Ипак, млетачка престоница се и без овог проблема мења. „Њујорк тајмс” извештава да ће ускоро у једној од најлепших и најпосећенијих ренесансних здања бити отворен дјути-фри шоп. Нешто налик оним радњама на аеродромима где можете купити све, од кинеских произвођача до брендова попут „Фендија”.

Иако је намерно нагласио најнегативније стране оваквог развоја града, аутор филма „Венецијански синдром” Андреас Пичлер разговарао је с мештанима који кажу да је главна пошта затворена, а њене просторије је купила корпорација „Бенетон”. Остали си о без битног педијатријског одељења. Све се полако измешта на копно. Цена живота у Венецији расте. Некретнине сежу и до 12.000 евра по квадрату. Становништво се, кажу, исељава, а Европљани купују станове у којима бораве једном годишње. Шкуре на њиховим прозорима затворене су током целе године. Све и да не упловљавају бродови дупло већи од „Титаника”, темељи венецијанске културе и њени симболи су подривени. Будуће генерације вероватно неће знати шта град заправо значи и које су културне вредности овог глобалног симбола за очување лепоте планете.

У то име је пре три године једну од бројних петиција потписало 140.000 људи из целог света. Ова се издвојила јер се на специфичан начин мештанин обратио локалним властима молећи их да покажу да су мудри тако што ће хитно забранити крузерима да уништавају лепоту града. „Боље од мене знате да неким чудом и даље град лежи на дрвеним балванима. Шта ће се догодити ако само један брод велики колико мој комшилук направи само једну грешку и потоне као што је потонула ’Конкордија’ Нажалост, историја је пуна људских грешака”, писао је иницијатор анкете.