Нуклеарно одмеравање снага између Русије и САД

Најава Русије да се повлачи из споразума са САД о уништењу „вишка” плутонијума делује као сигнал да би захлађење односа две силе због Украјине и Сирије, за које је већ констатовано да је прерасло у нови хладни рат, могло водити и ка најстрашнијој последици, „нуклеарној зими”, пустоши изазваној ратом атомским бомбама.

Могућност да Кремљ опозове своју одлуку искључена је јер су услови које је за то испоставио несумњиво неприхватљиви за Вашингтон. Према нацрту закона који је достављен руском парламенту, с уништењем плутонијума могло би се наставити једино у случају да Америка не само укине санкцији наметнуте Русији због Украјине него и да јој надокнади штету коју је ембарго начинио и да ниво трупа НАТО/a у источној Европи, подигнут након избијања украјинског рата, врати на ниво од пре 16 година.

„Обамина администрација је учинила све што је могла да уништи атмосферу поверења која је могла охрабрити сарадњу. Кораку на који је Русија била принуђена није циљ да погорша односе са Сједињеним Државама. Желимо да Вашингтон увиди да не може, на једној страни, уводити санкције против нас тамо где то може извести безболно по Американце и, на другој страни, продужити селективну кооперацију у оним областима које им одговарају”, саопштило је, како преноси Ројтерс, руско министарство спољних послова.

У Сирији, где су армије Русије и САД близу и на супротним странамa фронта, тако да им, теоријски, не треба много да би почеле директан сукоб, повлачење Москве из споразума о плутонијуму можда је већ отворило нову фазу сучељавања. Упркос слому примирја и ситуацији у побуњеничком делу Алепа, коју Уједињене нације називају хуманитарном катастрофом, док поједине западне земље говоре и о одговорности Русије за ратне злочине у том граду, Бела кућа је поручивала да не одустаје од разговора с Кремљом. Неколико часова након што је обелодањено да отпада споразум о плутонијуму, Америка је објавила да више неће преговарати с Русијом о Сирији.

Слутње да се планети спрема рат од којег стрепи још од раних педесетих година прошлог века ипак су преурањене. Одбачени споразум имао је више симболичну него практичну тежину. Такође, има и истине у наводима Русије из којих следи да је од договора још пре неког времена руке дигла Америка, те да он, суштински, већ није на снази.

Потписан 2000. године, споразум предвиђа разблаживање 34 тоне обогаћеног плутонијума, погодног за конструисање атомских бомби, до нивоа на којем може бити употребљен само као гориво у мирнодопским нуклеарним постројењима. О симболичном карактеру споразума, који је само део укупног аранжмана две силе о нуклеарном разоружању, довољно говори то што су 34 тоне тек трећина америчких, односно четвртина руских залиха обогаћеног плутонијума.

У фебруару ове године Обамина администрација је обуставила финансирање постројења у Јужној Каролини намењеног трајном разблаживању америчког плутонијума. Образложење је било да је погон заостајао за планом рада, да је за неколико милијарди долара премашио буџет и да због глобалне презасићености тржишта нема више озбиљне потражње за горивом које је у њему произвођено.

Уместо тог процеса, преостали плутонијум је подвргнут мешању с нерадиоактивном супстанцом, након чега је у контејнерима полаган на савезну депонију у Њу Мексику. Такав плутонијум, међутим, како су у време те одлуке Обамине администрације признали и амерички стручњаци, може бити ископан, издвојен из смесе и ипак искоришћен за нуклеарну бомбу. И то је руски министар спољних послова Сергеј Лавров, јавио је Радио Слободна Европа, навео као један од разлога из којих се Москва повлачи из споразума.

Да је тај чин могућ, руски председник Владимир Путин први пут је рекао не одмах по Обаминој одлуци, него два месеца касније, у априлу, на форуму у Санкт Петербургу, надовезујући се на своје подругивање „панамским документима”, који су процурили неколико дана раније. На Западу се тврдило да ти папири доказују да је Путин нагомилао огромно лично богатство.

И такав тајминг упућује на то да се споразум о плутонијуму, симболички какав већ јесте, потеже највише као провокација, односно, из руског угла, одговор на претходна америчка гурања прста у око Кремљу. Судећи по последњим обртима у Сирији, одмеравање снага и испипавање чврстине и решености противника свакако се заоштрава, па би и ово могло бити део те игре. Колико далеко би она могла отићи, немогуће је рећи.

Али, макар то била крајње парадоксална утеха, ако им је до нуклеарног рата, Русија и Америка су већ биле спремне за судар и без обарања споразума о уништењу вишка плутонијума. Те 34 тоне, наиме, истински су „вишак” не само зато што обема силама остаје још гомила тог материјала за производњу атомских бомби. Вишак су и стога што и Москва и Вашингтон изврдавају онај суштински њихов споразум о нуклеарном разоружању, према којем држе једва нешто мање бомби него што би се могло направити помоћу те 34 тоне.

Ни САД ни Русија, руку на срце, нису наставиле да шире своје нуклеарне арсенале, као што су се и обавезале да неће. Али, нису их ни срезали на меру предвиђену договором. Осим тога, застареле бомбе „модернизују”, што је исто као да праве нове, јер им тако продужују домет и повећавају разорност. Само Вашингтон ће на то име потрошити читав билион долара у наредних тридесет година. Обема странама као изговор за то служи украјинска криза, али је „модернизација” почела и пре ње.