Битка за Мосул – 1,5 милиона избеглица креће ка Европи

Слом Исламске државе (ИД) у Ираку погоршаће избегличку кризу. То упозорење, на први утисак парадоксално, упутила је Турска, која је између редова, како је пренео Ројтерс, затражила од САД и Ирака да одложе офанзиву на Мосул, последњи ирачки град који контролише „калифат”.

Општи напад на Мосул ће, према последњим изјавама владе у Багдаду, као и порукама из Вашингтона, након дугих припрема напокон почети крајем овог месеца. Очекују се тешке борбе, док се нусефекта – новог таласа избеглица који ће чинити вероватно и читавих 1,5 милиона становника Мосула и околине – не прибојава једино Турска, него и Уједињене нације и међународне хуманитарне организације. Разлог за њихов егзодус, осим борби са ИД, могао би бити и страх домаћег сунитског становништва од шиитских милиција, ако им на крају, што је предмет великих спорова унутар Ирака, буде дозвољено да са владиним снагама, које су слабе и досад су умногоме зависиле од подршке тих паравојних формација, учествују у продору у Мосул.

Бојазан Турске, у којој је око три милиона избеглица, није неоправдан. Унутар Ирака је, како су из УНХЦР-а недавно навели за Ал Џазиру, већ око три милиона интерно расељених особа. Недостаје чак 63 процента новца неопходног за њихова склоништа. Због буџета опустошеног падом цена нафте, као и због хроничне политичке кризе, ирачке власти су се још прошле године показале неспособним да одрже јавне службе довољно функционалним да подмире основне потребе Ирачана, чак и оних који су још у својим домовима и примају плате. Сада би влади и међународним телима на потпуно старање могло пасти још 1,5 милиона људи из Мосула који ће за све своје потребе зависити од њихове помоћи.

У таквим околностима, сасвим је замисливо да се тај избеглички талас прелије ван граница Ирака. Турска је ту логичан избор, јер су остали суседи Ирака или мање-више затворени за избеглице или већ њима преоптерећени. Тако ће за житеље Мосула, с обзиром на оно што их чека у домовини, пожељно вероватно постати и боравиште у држави коју председник Реџеп Тајип Ердоган још држи у ванредном стању након покушаја пуча 15. јула. Осим тога, још и води рат против Радничке партије Курдистана и трага за ћелијама ИД настојећи да предупреди нове бомбашке нападе те терористичке групе.

Над изгледним доласком додатног мноштва избеглица у Турску има разлога да се замисли и Европа. Овог месеца би требало да Европска унија одлучи да ли ће укинути визе грађанима Турске, што Анкара тражи као услов да би остала при договору с Бриселом о задржавању избеглица на својој територији. И ЕУ, међутим, има своје услове – за обарање визног режима тражи да Турска поништи свој антитерористички закон, који, према мишљењу Европљана, омогућава и прогон политичких противника. Турске власти су тај захтев изричито одбиле. Већ због тога споразум може пасти, као и због незадовољства Ердогана наводном спорошћу којом ЕУ пребацује обећане три милијарде евра за помоћ Турској у збрињавању избеглица.

Док Турска жели да избеглице задржи у Ираку, ЕУ тражи начин да мигранте из Авганистана врати у њихову домовину. Репатријација избеглица којима је одбијен азил веома је сложена и спора, судећи по искуству Немачке, која је примила највише миграната, њих око милион. Сада немачко министарство спољних послова, јавио је Ројтерс позивајући се на извор из те институције, планира да исплату 1,7 милијарди евра помоћи Авганистану, који је и пре актуелне избегличке кризе био у врху на листи земаља чији житељи траже уточиште ван њених граница, услови тиме да власти у Кабулу прихвате да приме своје држављане који нису успели да добију трајно право боравка у Немачкој.

Као што Ирак већ пуца по шавовима, па му је најмање потребно још 1,5 милиона интерно расељених из Мосула, питање је и како би се Авганистан снашао ако би Немачка и ЕУ уопште почеле да му масовно враћају држављане којима је одбијен избеглички статус – а на томе ће се свакако све жустрије радити јер Авганистанци су сврстани у категорију економских миграната, који се азилу не могу надати. Проблем Кабула је што тренутно контролише тек око 65 процената земље, док остало држе или угрожавају талибани, који су управо у великом налету у три провинције.

Такође, авганистанска влада је толико сиромашна да би њен буџет био готово празан без редовних страних донација. Интерно расељених на територији Авганистана је, према подацима УН, око милион. Још око 500.000 Авганистанаца се очекује да ће ове зиме прећи у домовину из Пакистана. Тамо су се многи од њих и деценијама скривали од ратова који се у низу воде код куће. Али, услед новог погоршања односа између два суседа, пакистанске власти их, како они тврде, малтретирају и присиљавају на одлазак. УН су упозориле и на тај егзодус и, известио је пре неколико дана „Гардијан”, хитно затражиле 66 милиона долара да то пола милиона Авганистанаца не би током зиме, вероватно сурове какве већ обично јесу у планинама између Пакистана и Авганистана, умирали од глади, болести и исцрпљености.

Ни идеја која се однедавно све чешће чује из Европе да се мигранти задрже, односно врате у северну Африку, није срећнија од замисли да се држе у Ираку и транспортују натраг у Авганистан. Употребити за ту намену Либију, као што је предлагала Мађарска, није изводљиво због пакленог грађанског рата у тој земљи. Сјајно решење нису ни Тунис и Египат, јер обе те земље, нарочито ова друга, пате од економске и политичке кризе. Египат је и изложен сукобима с исламистима, какви би сваког часа могли задесити и Тунис с обзиром на то колико се његових држављана придружило „калифату”.

Простор где би избеглице биле и безбедне и добро збринуте тешко је наћи. Али, Турска и ЕУ све мање су спремне да се примају те одговорности.