Сусрети

Гевин је у касним четрдесетим, из ливерпулске радничке породице, висок, проћелав, у широким фармеркама, старој дуксерици, говори врло елоквентно и искрено. Наш разговор је почео тиме што је Гевин поменуо Иву Андрића, читао је чак и Андрићев докторски рад. Листа његових интересовања наставља се на Данила Киша, Васка Попу, Крлежу, све до бразилске и португалске књижевности. Уз пиво ми је испричао своју животну причу: после дипломирања три године је био без посла, период када је највише читао светску књижевност, а после покушаја да постане писац запослио се у Лондону као истраживачки новинар. Онда је уследио скандал прислушкивања јавних личности од стране медија Руперта Мердока, па је напустио новине, вратио се у родни Ливерпул и запослио као баштован. У својим четрдесетим. Уштеђевину од новинарства уложио је у три кратка филма са радничким темама, снимио их је за три године, с циљем да приче из новинарства претвори у филмове. Захваљујући успеху тих кратких филмова добија шансу да сними први дугометражни, јер се сада агенти и британски филмски фондови сами јављају њему. Његов циљ је да настави да носи бакљу Кена Лоуча, који му је нека врста ментора, и да кроз филм говори о реалним проблемима радника, да на великом платну истерује правду.

У Лондону, неколико дана касније, срео сам банкаре, брокере, адвокате. Ти сусрети имали су дијаметрално другачије приче, на пример о шефу у фирми за трговину нафтом који има кућу на Ибици, а на послу је понекад нашмркан кокаином, па нервозно шкргуће вилицом док води састанке. Схватите да су финансије прилична каубојштина, да се стално вара, да се тим послом наравно не баве из љубави, чак га и сматрају неморалним, али вођени адреналином сталног доказивања, грабе бонусе. Но, вратимо се сусретима с уметницима који раде из убеђења.

У лондонском Тејт модерну имао сам сусрет с виспреним, додуше мртвим, уметником сатиричних колажа и антифашистичких илустрација Џоном Хартфилдом. Активан за време успона нацистичке партије у Немачкој, Хартфилд је беспоштедно критиковао Хитлера у новинским фото-монтажама, приказујући канцелара Трећег рајха како прима милионе од капиталиста док попује идеологију, као и лешеве које је произвео. И ту постоји веза са екс-Ју простором преко утицаја на култни словеначки бенд „Лајбах”. Хартфилд припада традицији у којој је и немачки сликар Георг Грос, али и велики претходници, попут француског карикатуристе Онореа Домијеа и великог Шпанца Франсиска Гоје – храбри великани који нису само сликали пејзаже, буржоазију, краљеве и голе Венере, већ и голу истину. И то у штампи, да народ види.

Вратих се у Београд и сазнам да је в. д. уредник „Политике” прекинуо сарадњу с Душаном Петричићем. Пре можда два месеца имао сам случајан сусрет с Петричићем који је за мене узор – насмејан, иза наизглед озбиљних бркова и великих наочара, дао ми је том приликом паметан савет. Знате, ја сам почео да се озбиљније бавим новинама са око двадесет година, управо као стални карикатуриста за званичне новине колеџа Универзитета Колумбија у Њујорку. Отприлике у то време, пре неких седам година, Петричић је почео да ради карикатуре за „Политику”. Одрастао сам уз Петричићеве цртеже, на пример Ршумову „Још нам само але фале”. Карикатура и сатира код нас имају дугу традицију, а ми смо савременици Коракса, Сомборца, док је Петричић и с успешном каријером у Канади и САД у новинама и књигама (погледајте нпр. књигу „Човек са виолином”), уз богати рад за децу и аутентичан ликовни рукопис, оставио траг у историји илустрације.

Кабинет премијера дрско је одговорио да Петричићеве карикатуре подижу рејтинг власти. За нас, читаоце, после шест дана, цртеж на насловној је наш мали сусрет с критиком и досетљивошћу уз јутарњу кафу. „Још нам само але фале” послужила је да демистификује деци страх од аждаја. Петричићеве карикатуре слично раде с политичарима – спуштају их са њихових искомплексираних висина у муљ дволичности, незнања и неспособности, а тиме охрабрују и нас. Зато Петричић припада и традицији уметника из историје сатире које сам поменуо. Овај текст о неподобним карикатурама излази после јубилеја 5. октобра, што само подвлачи да је Петричић институција са више континуитета, кредибилитета и професионалног поштења од институције оличене у премијеру и онима у медијима који му се кроз цензуру додворавају да би спасили своје медиокритетске каријере на штету читалаца и новина.

Редитељ