Дечји бувљак усред Љубљане

Од нашег сталног дописника
Љубљана, марта – У словеначкој престоници сваке треће недеље у месецу пружа се шанса родитељима из средњих и нижих социјалних слојева да потомству купе одећу и обућу која је много јефтинија и доступнија од оне у великим тржним центрима који ничу око Љубљане као печурке после кише. Реч је о бувљем сајму уприличеном на недељом иначе празној пијаци Шишка у ширем центру Љубљане. Артикли су искључиво половна одећа и обућа малишана, за све узрасте, од новорођенчади до старијих тинејџера, као и играчке и књиге.

Укратко, родитељи и деца на том јединственом месту могу да продају ствари које им више нису потребне или су их потомци прерасли, укључујући ролере, дечја колица, столице за храњење... Идеју о дечјем бувљаку је пре 10 година из Холандије донела Жива Бателинос, која је овај облик робне размене видела приликом посете сестри. Госпођа Бателинос је по повратку кући засукала рукаве и сама организовала два сајма на којима је било могуће решити се „пинклица” које некоме више не требају. У замену за непотребну старудију, на суседним тезгама је било могуће јефтино купити нове насушне потрепштине, а пошто се показало да је интересовање „клијената” прилично, Жива Бателинос је схватила да то превазилази њене амбиције и одлучила да се повеже са организацијом „Сезам” којој је препустила даљу организацију.

Љубљанско удружење деце и родитеља „Сезам” оберучке је прихватило идеју и план, а, будући да у словеначкој метрополи зелене пијаце недељом зврје празне, јер је то „божји, а не пијачни дан”, није било тешко договорити се са управом пијаце која се налази недалеко од парка Тиволи да им сваке треће недеље у месецу уступи своје тезге. И рођен је „’Сезамов’ дечји бувљи сајам”.

Током протеклих десет година, колико сајам постоји, развиле су се додатне активности, па истог дана на истом месту теку разне радионице, играонице, причаонице и томбола. Сајам је тако постао место за дружење, размену искустава, успостављање социјалних контаката…

У почетку је сајам био попут сламке спаса за родитеље из сиромашнијих сталежа, да би временом, тврди Мојца Волк, из „Сезама”, прерастао у „покрет” и место на коме ствари размењују и они дубљих џепова да би подржали идеју смањења потрошачког бекства у велике шопинг-центре, али и да родитељи не би потрошили пола породичног буџета на одећу малих наследника, већ да новац могу да употребе корисније, рецимо за инвестирање у образовање или путовања деце. Осим тога, кажу поклоници сајма, деца која на овај начин сама продају своје ствари „стичу осећај за вредности и непотребне ствари не чувају код куће”.

Сајам је најпосећенији током летњих месеци, иако се одржава и зими, ако ништа друго, бар због континуитета. Новац који се скупи продајом улазница (да, улазак у ограђену пијацу је потребно платити), односно захваљујући томболи – одлази у добротворне сврхе, а најчешће се уплаћује школама које су у Словенији још „јавне и бесплатне”, иако су родитељи у многим основним школама принуђени да за бољи стандард уплаћују у посебан школски фонд минимум од око 20 евра по ученику, месечно. Из тих средстава омогућава се деци лошијег материјалног стања да учествују у обавезној школи у природи која траје недељу дана.

Део „профита” „Сезаму” узме и управа пијаце Шишка, па организатори већ размишљају о другој локацији, јер су у међувремену успели да успоставе контакт са другим институцијама, рецимо са Етнографским музејем који „Сезаму” једном годишње поклања породичне улазнице. Сазнајемо и да су посетиоци и продавци углавном стални, а млада мама Мојца, која живи у комшилуку, за свог петогодишњег Жигу и двогодишњу Шпелу све ствари ту набавља. Напомиње да редовно и продаје ствари коју су њени клинци прерасли. У брендиране дечје бутике ретко залази, а на дечјем бувљаку од свега најбоље „иду” – панталоне, ципелице и играчке.