Забрињавајуће рођење Косова

У најновијем броју (55) Књижевног додатка „Њујорк тајмса” од 5. априла, управо је објављен прилог „Забрињавајуће рођење Косова” из пера познатог песника Чарлса Симића. У њему се Симић бави узроцима и последицама једностраног проглашења независности Косова, а текст почиње тиме да је одлука Сједињених Америчких Држава, Велике Британије, Француске, Немачке и једног броја других земаља да прекрше међународно право, које територијални интегритет и суверенитет сматра светим, и да албанским сепаратистима на Косову допусте да објаве независност од Србије – била чин толико изузетан у међународним односима „да је морао бити спроведен ван Уједињених нација у којима би његову нелегалност било врло тешко правдати”.

Честитајући Косоварима на независности, подсећа Чарлс Симић, амерички државни секретар Кондолиза Рајс објаснила је да је то био „посебан случај”, једини изузетак икада начињен у вези са територијалним интегритетом нација који штити међународно право, и да сепаратисти у другим земљама не смеју да на овај чин гледају као на преседан. „Шпанија, Португал, Грчка, Словачка, Малта, Бугарска и Румунија – готово трећина држава Европске уније – нису биле импресиониране њеним објашњењем и до сада одбијају да признају Косово. Оне, такође, сумњају да је брутални однос бившег српског председника Слободана Милошевића према Косоварима једини разлог за одлуку САД. Као што је готово увек случај када је реч о Балкану, велике силе искористиле су локалну свађу да у први план ставе сопствене интересе који имају врло мало везе са жељом за правдом”.

Објашњавајући политику САД, Чарлс Симић пише да је амерички Стејт дипартмент, у 1998, одлучио да Ослободилачку војску Косова „чије је чланове наоружавала Албанија, а у којој је САД већ била присутна војно и преко ЦИА”, скине са списка терористичких група и да њено дејство опише као устаничко.

„Промена је, највероватније, имала више везе са циљем да се омогући војно присуство САД у том делу света него са насиљем које су починили Срби, а које су они доживљавали као освету за убијање њихових полицајаца и цивила. Оног часа када су НАТО снаге ослободиле Косово 1999, после недеља и недеља америчког бомбардовања не само Косова већ и Београда и других делова Србије, САД су почеле да граде камп Бондстил на 955 јутара обрадиве земље близу косовског града Урошевца, на нечему што је још била српска територија. Јасно је да су амерички стратези очекивали да та област никада више неће бити део Србије”, пише Чарлс Симић, и објашњава:

Тако су Косовари знали, продужава познати амерички песник српског порекла, да су преговори са Србима око будућности Косова фарса. Европска унија, пак, боље је од САД знала колико је Косово важно Србима па је од Срба тражила да буду „реални” и као подстицај им понудила могућност чланства у ЕУ под условом да прво изруче тражене ратне злочинце Ратка Младића и Радована Караџића Хашком трибуналу.

Симић подвлачи како су Срби могли да на делу виде хипокризију, дупле стандарде, неуспех западних земаља да буду поштени посредници.

„Прво су 1999. године инсистирале да Косово постане толерантна мултиетничка држава још пре него што ће му бити додељена независност. Али, у највећем делу, америчко и европско преговарање са Србијом ингорисало је ужасно етничко чишћење српског народа на Косову, уништавање српских цркава и манастира и немогућност Срба који су тамо остали да живе сигурно тамо где желе, осим у енклавама које чувају стране трупе…”, каже Чарлс Симић и, описујући време до и после убиства Зорана Ђинђића, овим речима наставља:

„Човек који је поново изабран, Борислав Тадић, води највећу прозападну странку. Он је сензибилан иако екстремно опрезан политичар који је ухваћен у клопку брака из рачуна са Војиславом Коштуницом, вођом мале, демократске, националистичке странке, који је премијер земље…”

Симић пита да ли ће превагнути савезништво неких партија са Русијом („И Коштуница и Николић су, мање-више, отворено рекли да је добро постати сателит Русије, како би Косово било задржано. Тадић је изјавио да се још нада да ће се придружити ЕУ и да би била лудост за Србију ако то не учини.”)

Указујући на политичке и економске консеквенце такве поделе друштва, Чарлс Симић завршава закључком:

„Косово ће се, тешко функционишући као држава, развијати, од рачуна које ће му плаћати Европска унија и САД, и од струје и хране које му буде продавала Србија. Северни део са српском популацијом од више од 40.000 људи покушаће да се издвоји а међународна заједница ће им рећи да територијални интегритет Косова мора бити сачуван. Уколико се не употреби сила, нова ће држава остати подељена. А што се тиче две трећине Срба који живе јужно од реке Ибар, која дели српску енклаву на северу од остатка Косова, бићу изненађен ако у наредних неколико година још буду остали ту. Неки од највећих манастира и цркава, са својим прекрасним средњовековним фрескама и малобројним свештеницима, калуђерима и калуђерицама, биће под заштитом НАТО.

А за остало – Бог свети зна! Највећи број посматрача конфликта који заиста схватају ствари вероватно би се сложили да је то требало учинити много осетљивије и поштеније још пре двадесет година – али, и то је само још једно заваравање. Докле год се национални идентитет дефинише готово искључиво на мржњи према другима, међу народима у региону биће више оних који су несрећни него оних срећних.”