Црногорски случај

С најмањом бившом југословенском републиком – Црном Гором, процес креирања новог националног идентитета још је компликованији.

Пре свега, јер су творци новокомпонованог идентитета побркали процесе освајања државног суверенитета (одвајањем од Србије, са 55,54 одсто гласова на референдуму од 21. маја 2006), што им нико не оспорава, с процесима измишљања новог националног идентитета.

Већ на почетку елаборације новог националног идентитета сусрели су се са скоро непремостивом тешкоћом – реперни стубови тзв. црногорског идентитета: краљ Никола Петровић, велики песник Петар Петровић Његош, сердар Јанко Вукотић и многи други великани црногорске историје су се изјашњавали као Срби и борили су се за одбрану српства и српско достојанство.

Други проблем је, што су многи критичари тог измишљања идентитета, о Црној Гори или Монтенегру говорили као о географском појму – истоименом планинском масиву, а не о засебном национу.

Трећи проблем је, што се од грађана новостворене државе са 620.029 становника, на политички и маркетиншки исфорсираном попису 2011. године њих 44,69 одсто изјаснило као Црногорци, а 29,02 одсто као Срби. Дакле, чак и ако је то објективан податак, мора се говорити о два равноправна национална идентитета у Црној Гори, црногорском и српском, које треба уважавати.

Како то превазићи? Најбоље према опробаном рецепту који су користили други у процесу фабриковања идентитета: одвајањем црногорске од српске цркве, проглашавањем дојучерашњег српског за црногорски језик, с новим речником и језичким иновацијама, затим обрачунавањем са свима који унутар државе не признају нови идентитет и кварењем односа са дојучерашњом браћом из заједничке државе СЦГ. Да ли то даје резултате? Не баш, али креатори новог идентитета и њихови политички спонзори сматрају да ће на дугу стазу то дати позитиван резултат.

Поготово ако у међувремену уђу у НАТО и добију драгоцени кишобран против сваког могућег преокрета. А цена, по њима, и није тако велика:

Признати независну државу Косово. Тако је, уз осуду грађана обе републике, Влада Црне Горе на својој седници од 9. октобра 2008. признала самопроглашену Републику Косово. Тиме је погазила историјску истину да је Косово и Метохија колевка српске духовности и државности.

Покварити традиционалне везе и пријатељство са Русијом. Да подсетим: Црна Гора је, одмах по објави рата Русије Јапану 10. фебруара 1904. за превласт над Манџуријом и Корејом, такође објавила рат Јапану. Послала је одред војника под командом Јована Липовца. Русија је, као што је познато, изгубила рат и, уз помоћ америчког председника Теодора Рузвелта (који је за то добио Нобелову награду за мир) потписала капитулантско примирје у Портсмуту 5. септембра 1905, али је заборављена објава рата Ц. Горе окончана тек 21. јуна 2006, тако што је Јапан признао Ц. Гору као независну државу. Толико о традиционалном црногорско-руском пријатељству.

Задржати критичку дистанцу према Србији. Што се тиче црногорско-српског братства прокламованог од краља Николе Петровића и Петра Петровића Његоша, као и од великих црногорских јунака, ситуација је још чуднија за стране и домаће посматраче и историчаре.

На пример, на годишњицу херојског заустављања 20.000 аустроугарских војника, под командом Вилхелма фон Рајнера и Франца Конрада фон Хецендорфа, од стране 6.500 Црногораца сердара Јанка Вукотића и Крста Поповића у славној Мојковачкој бици, која је заштитила српску војску у повлачењу ка Албанији, та битка је политички оцењена с највишег нивоа као историјска грешка. Ово представља драстичан пример силовања и ревизије историје за дневнополитичке циљеве, који је озлоједио народ у Србији, али и у Црној Гори. Да ли то значи да треба рушити споменик великом јунаку сердару Јанку и одрећи се свега српског у историји црногорског народа? Где води ова параноична трка за насилним одвајањем од вековима стицаног српског идентитета доброг дела црногорског народа?

Проглашавање новог црногорског језика и, на темељу тога, мењање уџбеника, језика и правописа, школских и факултетских наставних програма, измишљање нових гласова и речи, изазвало је констернацију професора, академика, песника и романописаца.

Да ли то значи да се треба одрећи вековима стицаног културног наслеђа и ремек-дела српске културе у Црној Гори, каква су Његошев „Горски вијенац” и „Луча Микрокозма” и многобројна друга дела, само зато што су писана на српском језику? Тиме би, на бруталан начин, неки од највећих домета књижевности на српском језику били „преточени“ у новокомпоновану црногорску књижевност. Како, дакле, сада фабриковати књижевну подлогу црногорског националног идентитета, када су највећи његови изданци себе сматрали Србима? Скоро немогућа мисија.

Професор универзитета