Пад светаца

Поводом текста „Пад Алепа – опрезно до истине”, од 7. октобра

На почетку и током готово целог свог реаговања на мој текст „Пад Алепа –упозорење за Москву”, господин Бранко Павловић одбацује извештаје Уједињених нација и сваку помисао на то да би и руска војска могла сносити део одговорности за страдање цивила у источном Алепу. Пред крај свог текста, међутим, г. Павловић објашњава како „ослобађање дела града од терориста” није могуће без цивилних жртава. Тај ефекат операција у источном Алепу констатовале су и УН и с тим се, ето, себи упркос, напослетку сложио и г. Павловић.

Ја се с њим слажем да у Алепу има терориста. Ако чита „Политику” онако редовно као што то тврди, г. Павловић је то већ могао наћи у мојим текстовима.

Он, међутим, ако се не варам, сматра да су сви који су под оружјем у источном Алепу терористи. Многи у Србији, уопште, верују да је сваки побуњеник против Башара ел Асада терориста. Ту се већ они и г. Павловић не слажу с Русијом.

И Москва је на почетку своје интервенције у Сирији све антиасадовске снаге називала терористима. Касније је, ипак, нудила да наоружава оне који се боре против Исламске државе и осталих џихадиста. У последње време је прихватила и термин – умерена опозиција. Повремено га и даље користи под наводницима, понекад без њих и без трагова ироније, као што се г. Павловић може уверити читајући саопштења руског министарства одбране на сајту руске агенције Тас.

Ако смем преузети на себе да браним руско министарство одбране од г. Павловића, употреба термина умерена опозиција није неразумна. Може се прихватити као ознака антиасадовских група које се не залажу за радикално исламистичко уређење Сирије. Претпоставка да њихови припадници лажу и скривају истинска убеђења своди се на убеђење да су сви муслимани рођени џихадисти.

Усвајање тог термина, наравно, не значи да су те групе невине за ратне злочине, какви се, уосталом, никад нису чинили само у име верског фундаментализма. Као редован читалац „Политике”, г. Павловић је у мојим текстовима могао наћи и те податке, између осталог и то како побуњеници такође подвргавају градове опсадама под каквом је источни Алепо.

Каже г. Павловић да би радо отворио полемику на основу мог текста. Колико видим, за сада највише полемише сам са собом и са Русијом. Нисам сигуран да бих се у то даље мешао, утолико пре што верујем да је г. Павловић добронамеран, као што он верује за мене.

Мој је проблем само у томе што нисам довољно отпоран на „системе обмане којима се Запад служи”, каже г. Павловић и подсећа ме на разна америчка непочинства на Блиском истоку, као да и о њима не пишем редовно. Ја бих му препоручио да пажљивије чита изворе из Русије, која о Сирији има много слојевитије становиште него што то у свом жару примећују домаћи „навијачи”, за које је, на пример, Асад беспрекорни демократа и велики државник. Владимир Путин је за њега, пак, у интервјуу „Билду”, на питање како може бити савезник човеку који бомбардује сопствени народ, одговорио да такође сматра да је Асад током рата починио много тога лошег. У контексту и преводу с дипломатског језика, ово је јасна осуда.

Aко жели конструктивну полемику, Бранко Павловић не може полазити од претпоставке да је било ко у општем рату, прљавом попут сиријског, сушти светац, свеједно да ли говоримо о Асаду или побуњеницима, Русима или Американцима. У противном, немогуће је озбиљно дискутовати.