Pad svetaca

Povodom teksta „Pad Alepa – oprezno do istine”, od 7. oktobra

Na početku i tokom gotovo celog svog reagovanja na moj tekst „Pad Alepa –upozorenje za Moskvu”, gospodin Branko Pavlović odbacuje izveštaje Ujedinjenih nacija i svaku pomisao na to da bi i ruska vojska mogla snositi deo odgovornosti za stradanje civila u istočnom Alepu. Pred kraj svog teksta, međutim, g. Pavlović objašnjava kako „oslobađanje dela grada od terorista” nije moguće bez civilnih žrtava. Taj efekat operacija u istočnom Alepu konstatovale su i UN i s tim se, eto, sebi uprkos, naposletku složio i g. Pavlović.

Ja se s njim slažem da u Alepu ima terorista. Ako čita „Politiku” onako redovno kao što to tvrdi, g. Pavlović je to već mogao naći u mojim tekstovima.

On, međutim, ako se ne varam, smatra da su svi koji su pod oružjem u istočnom Alepu teroristi. Mnogi u Srbiji, uopšte, veruju da je svaki pobunjenik protiv Bašara el Asada terorista. Tu se već oni i g. Pavlović ne slažu s Rusijom.

I Moskva je na početku svoje intervencije u Siriji sve antiasadovske snage nazivala teroristima. Kasnije je, ipak, nudila da naoružava one koji se bore protiv Islamske države i ostalih džihadista. U poslednje vreme je prihvatila i termin – umerena opozicija. Povremeno ga i dalje koristi pod navodnicima, ponekad bez njih i bez tragova ironije, kao što se g. Pavlović može uveriti čitajući saopštenja ruskog ministarstva odbrane na sajtu ruske agencije Tas.

Ako smem preuzeti na sebe da branim rusko ministarstvo odbrane od g. Pavlovića, upotreba termina umerena opozicija nije nerazumna. Može se prihvatiti kao oznaka antiasadovskih grupa koje se ne zalažu za radikalno islamističko uređenje Sirije. Pretpostavka da njihovi pripadnici lažu i skrivaju istinska ubeđenja svodi se na ubeđenje da su svi muslimani rođeni džihadisti.

Usvajanje tog termina, naravno, ne znači da su te grupe nevine za ratne zločine, kakvi se, uostalom, nikad nisu činili samo u ime verskog fundamentalizma. Kao redovan čitalac „Politike”, g. Pavlović je u mojim tekstovima mogao naći i te podatke, između ostalog i to kako pobunjenici takođe podvrgavaju gradove opsadama pod kakvom je istočni Alepo.

Kaže g. Pavlović da bi rado otvorio polemiku na osnovu mog teksta. Koliko vidim, za sada najviše polemiše sam sa sobom i sa Rusijom. Nisam siguran da bih se u to dalje mešao, utoliko pre što verujem da je g. Pavlović dobronameran, kao što on veruje za mene.

Moj je problem samo u tome što nisam dovoljno otporan na „sisteme obmane kojima se Zapad služi”, kaže g. Pavlović i podseća me na razna američka nepočinstva na Bliskom istoku, kao da i o njima ne pišem redovno. Ja bih mu preporučio da pažljivije čita izvore iz Rusije, koja o Siriji ima mnogo slojevitije stanovište nego što to u svom žaru primećuju domaći „navijači”, za koje je, na primer, Asad besprekorni demokrata i veliki državnik. Vladimir Putin je za njega, pak, u intervjuu „Bildu”, na pitanje kako može biti saveznik čoveku koji bombarduje sopstveni narod, odgovorio da takođe smatra da je Asad tokom rata počinio mnogo toga lošeg. U kontekstu i prevodu s diplomatskog jezika, ovo je jasna osuda.

Ako želi konstruktivnu polemiku, Branko Pavlović ne može polaziti od pretpostavke da je bilo ko u opštem ratu, prljavom poput sirijskog, sušti svetac, svejedno da li govorimo o Asadu ili pobunjenicima, Rusima ili Amerikancima. U protivnom, nemoguće je ozbiljno diskutovati.