Стереотипно и неубедљиво

Главни актери савремене, трагикомичне драме „Елинг” Сајмона Бента су два аутсајдера, која, захваљујући финансијској помоћи норвешке владе, добијају могућност да прекину дугогодишњи боравак у установи за менталну рехабилитацију и да се интегришу у друштво. Текст је идејно сиромашан, дијалози су углавном стереотипни, нема озбиљнијег развоја ликова ни драме, нити луциднијих запажања о било чему. Смисао комада су бизарне ситуације у које долазе протагонисти Елинг и Кјел, које би ваљда требало да изазову смех. Но, таква премиса текста је неубедљива. Не може се озбиљна комедија/драма градити на асоцијалном понашању два чудака, површно приказаном, односно, још горе, на последицама психичких недостатака ликова. Та проблематика није, суштински, релевантна, а можда је, чак, у неким моментима, увредљива за особе које су другачије, не по свом избору.  

Редитељ Марко Манојловић није пробао да надгради значења текста неким радикалнијим обликом стилизације, већ је глумце оставио да играју углавном реалистички, без икаквих инвентивности у интерпретацији. Да је игра померена ка апсурду и метафоричности, можда би се универзализовао проблем који се третира, односно успоставио одмак од радње и обогатила оскудна значења текста. Заправо, представа је сасвим препуштена глумцима.

Иван Томић уверљиво наступа у улози социјалног радника Френка, прагматичног, поштеног и стрпљивог у раду са главним актерима. Јелена Ћурувија-Ђурица коректно игра све женске ликове у представи – хладну и малициозну медицинску сестру Ган, самосвесну и кокетну келнерицу Јохану, као и усамљену и остављену трудницу Реидун. Слободан Ћустић нешто клишетизираније обликује Алфонса, некада славног, а данас заборављеног песника, који је утеху нашао у мизантропији и алкохолизму.

Игра Павла Пекића (Елинг) и Љубомира Бандовића (Кјел Бјарне) недвосмислено је највећи квалитет представе. Елинг је софистициран и ерудитан песник, претерано уздржан и стидљив, али и врло размажен и театралан. Кјел Бјарне је његов антипод, хедониста, корпулентан и бахат, чврст и сигуран у себе. Њихова уиграна различитост и међусобна комплементарност највећа су вредност у представи. Ипак, због поменутог одсуства истински важне драме, ова игра нема значајније оправдање, већ је, најчешће, само празна форма.

Дакле, упркос преданој и маштовитој игри главних глумаца, представа „Елинг” није баш вредна, превасходно због одсуства темељнијег развоја ликова, који би произвео дубљу и битнију драму, идентификацију и некакву катарзу. Такође, друштвене околности, које се налазе у позадини радње – неспорно задивљујућа социјална политика у Норвешкој, тешко да имају сличности са нашим актуелним друштвено-политичким стањем, па се, ни у том смислу, овде не можемо препознати.

Позориште треба да нас провоцира, задиркује питањима која нас могу променити, а не да нас успављује темама које нас се слабо тичу.