Stereotipno i neubedljivo

Glavni akteri savremene, tragikomične drame „Eling” Sajmona Benta su dva autsajdera, koja, zahvaljujući finansijskoj pomoći norveške vlade, dobijaju mogućnost da prekinu dugogodišnji boravak u ustanovi za mentalnu rehabilitaciju i da se integrišu u društvo. Tekst je idejno siromašan, dijalozi su uglavnom stereotipni, nema ozbiljnijeg razvoja likova ni drame, niti lucidnijih zapažanja o bilo čemu. Smisao komada su bizarne situacije u koje dolaze protagonisti Eling i Kjel, koje bi valjda trebalo da izazovu smeh. No, takva premisa teksta je neubedljiva. Ne može se ozbiljna komedija/drama graditi na asocijalnom ponašanju dva čudaka, površno prikazanom, odnosno, još gore, na posledicama psihičkih nedostataka likova. Ta problematika nije, suštinski, relevantna, a možda je, čak, u nekim momentima, uvredljiva za osobe koje su drugačije, ne po svom izboru.  

Reditelj Marko Manojlović nije probao da nadgradi značenja teksta nekim radikalnijim oblikom stilizacije, već je glumce ostavio da igraju uglavnom realistički, bez ikakvih inventivnosti u interpretaciji. Da je igra pomerena ka apsurdu i metaforičnosti, možda bi se univerzalizovao problem koji se tretira, odnosno uspostavio odmak od radnje i obogatila oskudna značenja teksta. Zapravo, predstava je sasvim prepuštena glumcima.

Ivan Tomić uverljivo nastupa u ulozi socijalnog radnika Frenka, pragmatičnog, poštenog i strpljivog u radu sa glavnim akterima. Jelena Ćuruvija-Đurica korektno igra sve ženske likove u predstavi – hladnu i malicioznu medicinsku sestru Gan, samosvesnu i koketnu kelnericu Johanu, kao i usamljenu i ostavljenu trudnicu Reidun. Slobodan Ćustić nešto klišetiziranije oblikuje Alfonsa, nekada slavnog, a danas zaboravljenog pesnika, koji je utehu našao u mizantropiji i alkoholizmu.

Igra Pavla Pekića (Eling) i Ljubomira Bandovića (Kjel Bjarne) nedvosmisleno je najveći kvalitet predstave. Eling je sofisticiran i eruditan pesnik, preterano uzdržan i stidljiv, ali i vrlo razmažen i teatralan. Kjel Bjarne je njegov antipod, hedonista, korpulentan i bahat, čvrst i siguran u sebe. Njihova uigrana različitost i međusobna komplementarnost najveća su vrednost u predstavi. Ipak, zbog pomenutog odsustva istinski važne drame, ova igra nema značajnije opravdanje, već je, najčešće, samo prazna forma.

Dakle, uprkos predanoj i maštovitoj igri glavnih glumaca, predstava „Eling” nije baš vredna, prevashodno zbog odsustva temeljnijeg razvoja likova, koji bi proizveo dublju i bitniju dramu, identifikaciju i nekakvu katarzu. Takođe, društvene okolnosti, koje se nalaze u pozadini radnje – nesporno zadivljujuća socijalna politika u Norveškoj, teško da imaju sličnosti sa našim aktuelnim društveno-političkim stanjem, pa se, ni u tom smislu, ovde ne možemo prepoznati.

Pozorište treba da nas provocira, zadirkuje pitanjima koja nas mogu promeniti, a ne da nas uspavljuje temama koje nas se slabo tiču.