Поједностављена симболика

Позоришна кућа Мадленијанум наставља да развија своју репертоарску политику у правцу креирања врло разноликих жанровских остварења – поред оперских, балетских и драмских представа, продуцира мјузикле, концерте, али и представе блиске перформансу, попут драмских слика Косте Бунушевца. Сада на репертоару има и једну кореодраму – „Осликано ињем”, у режији Мирослава Бенке, и извођењу Арт центра „Хлеба и игара” из Бачког Петровца.

Полазиште за ову сценску поставку Бенка проналази у причи из свога детињства – причи о сликару који слика цркву у селу. Почиње Други светски рат, фашисти цркву дижу у ваздух, а у њој спаљују и његову љубав са групом сељана. На крају рата, бољшевици видевши сликара који и даље слика цркву, батинају га готово до смрти. А онда почињу његова сновиђења... Представа се бави управо овим делом приче, последњим даном у животу сликара, и мрачним призорима који се у магновењу смењују пред његовим очима.

Поставка „Осликано ињем” припада дакле невербалном театру, настала је на основу синопсиса који је редитељ развио, и уобличио у дванаест слика. Бенкин рад београдска публика је могла да види и у претходном, изузетно успелом пројекту овог аутора, представи „Хлеба и игара”, изведеној на једном од Битеф фестивала. У одређеним сегментима и ова поставка има упечатљиве мотиве – највише костимски – занимљиве маске укомбиноване са шибљем, дрвене штапове који глумцима служе као штаке, детаље који донекле подсећају на поетски театар Јозефа Нађа. Назире се исто идејно и географско извориште.

Али, за разлику од претходне Бенкине поставке, проблеми представе „Осликано ињем” су бројни – на првом месту, у већини сцена је присутна веома поједностављена симболика – јабука, као симбол живота, у руци девојке, бива замењена мртвачком главом, која нам на тај начин сугерише да је девојка убијена. Иначе, мртвачка глава је предмет који провејава по сцени у доста слика. Онда ту је црвено платно као симбол страдања, сцена је често прекривена димом, а у позадини чујемо грмљавину и ратне сирене, као наговештај драматичних догађаја који ће уследити. Иако постоји добра тенденција да се избрише граница између сна и реалности, ликова које сликар слика и стварних сећања, доста сцена обилује празним ходом, резови су чести, а „шавови” превише груби, наиме паузе између сцена испуњава само звук грмљавине у полумраку.

Најзанимљивије су овде ансамбл деонице, сељани који бауљају наоколо, старица са врећом на леђима, чије лице искрсне иза стакла осветљено светлошћу свеће..., или старица која иде по сцени говорећи неразумљиве речи... Али онда опет имамо делове где се глумци разиграју, а у којима мањкају иновативна кореографска решења.

Тема и амбијент којима се Бенка бавио пружали су пак доста могућности за инсценацију – сенке, кошмари, утваре, зло које се надноси над убогим људима у црнини, амбијент села и природе који у себи носи ритуално и исконско... све је то искоришћено тек делимично и спорадично.

И, онда, на крају, поново прејака симболика, сликар који је устао од свог штафелаја, и кога воде по сцени са белим повезом на очима, сада на леђима има велики дрвени крст.

Сами крај, тренутак када врло убедљиви Зденко Кожик у улози Снеке која прати сликара ставља тамне наочаре и облачи кожну јакну, сугерише да је зло свевремено и само мења своје обличје у новом времену.

Представи недостаје луцидности да се снови прикажу онаквим какви они заиста јесу – хаотични, надреални, наизглед често апсурдни, са скривеним, а не експлицитним симболима и значењима. То би допринело дубљој и вишеслојнијој театарској поетици.

Овако добили смо прилично конзервативну, и помало развучену представу, која није у потпуности остварила своје потенцијале.